Црна Гора над свијем горама

Свједочи: Јован Лакићевић

Умјесто свога коментара, поводом окончања (дај Боже) вишедеценијске црногорске националне и вјерске драме, процијенио сам да је прикладније да за ову прилику саберем бар дио стихова добитника Његошеве награде, па потом црногорског изгнаника из Црне Горе, Матије Вуковог Бећковића.

Неће ми бити тешко, пошто се ови стихови налазе у мојој „Антологији новије епике“, коју је, с благословом нашег почившег Митрополита, издала недавно и „Светигора“ .
Уочи Лајчаковог, Липкиног, Соланиног и већ не знам све чијег „демократског“ референдума о одвајању Црне Горе од Србије, Бећко и ја, као чланови Одбора за спас заједничке државе, договорили смо се да снимим прегршт стихова о Црној Гори и Црногорцима из неколико његових поема. То смо и учинили. Зна се како се завршио наш покушај да спасемо заједничку државу о којој су сањала покољења.
Приликом божанствених литија у нашем Колашину, на којима сам приликом пјесама о Косову плакао ко мало дијете ( а на сахрани мајке Новке нијесам ни сузу пустио), подијелио сам стотине ЦДа са Матијиним стиховима које сам казивао уз гусле. Часним посјетиоцима овог Портала моћи ћу да кажем (без гусала) дио стихова које је наш Бећко оставио Црној Гори.
Многи ће се, наравно, сјетитити Матијине антологијске реченице ( а већина су му такве!) „Да је мислио да живи послије смрти у Црној Гори“, али, ето, актуелне власти не дају… Сва срећа да се „актуеле власти“ уз њихову свевремену срамоту, о томе неће питати! Матија Бећковић ће у свакој црногорској и српској кући, на свим полутарима, живјети колико живе српске славе и српске свијеће!
Прије више мјесеци рекао сам на овом Порталу нешто што се прије тога није могло чути: да је, захваљујући Матијином оцу „озлоглашеном“ Вуку Бећковићу, команданту ровачког одреда Југословенске војске у Отаџбини, ровачко племе, као једно од ријетких црногорских племена, прошло без братоубилачког рата и братске изгибије…То му комунисти нијесу могли опростити, али – Ровчани ће памтити.
Ево, најзад, и обећаног избора стихова који су апотеоза нашој Црној Гори, уз нешто парадокса који су неизбјежни дио Матијине поезије.

О ЦРНОЈ ГОРИ И ЦРНОГОРЦИМА
Црна Гора над свијем горама,
ЦРна Гора свијетла образа,
У свој је вјери сагорјла,
Колико је да свијетли хтјела.
Изван ње је доста остануло.
Широк ли је свијет, избор велик,
А Црна је Гора само једна.
Тешко оном коме име смета
И ко име не може доказат’
Други траже име према сби,
Црногорско име тражи – људе!

Црна Гора као Света гора,
Или је то, или није она!
Шта је Ловчћен до Гора Отацах
С које наше небо отпочиње,
На коју се сви по кедном пењу,
А Цариград по ведрини види.
Шта Цетиње него свети престо
Ђе кандило неутјешно цапти
На костима цијела народа.
Шта је Острог, до олтар те цркве
Ђе највећи видар црногорски
И Острошки Чудотворац служи.
Шта Косово, но жртвена порта,
Ђе је сваки од нас погинуо
Давно прије но што се родио!

Славила је Косово и вјеру
И постала већа од Косова.
Постала је већа но је била
Е је пјесма љепша од ђевојке!
А све што је свето и велико
Ни потребе нема да постоји,
Да постоји не би било вјечно!

Пет вјекова трајала је битка
Започета ба пољу Косову
Најпотоњи косовски јунаци
У Црној су Гори изгинули.
Косовски је задњи јунак био
Вукалица Шуњов из Роваца,
Последња је Косовска вечера
У Крушевцу црногорском била…

Нова Црна Гора није стара,
А само је стара Црна Гора!
Такву су је стварали најбољи.
Не треба јој ништа додавати,
Е је Црна Гора сва изједна…
Немаање је сво њено имање!
Моја Црна и све црња Горо,
Нема већег несмисла и жттве
Него твоје за завјет залудњи!
Страшно ли је што те више нема,
А страшније што и сад постојиш!
Бјеше храбра, слободе иштућа
Непокорна, витешка, па черна,
На крају је постанула Црна,
А Црна је јер је саждевена!
Осим њуђи у њој ништа нема,
А љуђи су краткога вијека…
Од ње ништа останути неће,
О ЦРНОГОРЦИМА
Црна Гора – име манастира
Црногорци то су црнорисци
Што манастир служе црногорски,
Подвижници чисте људске вјере
Из пркоса људскога рођене.
Черногорац, чин је и титула
Некадање Душанове свите,
Преткосовски витез, чоек с Двора,
И по томе колико их има,
То је много за име народа!

Висине су на којима живе
Ко почасни положај схватили,
С тога трона са свијетом зборе!
Још умије сваки побројати
Црногорце и мртве и живе.
Нема жива славна Црногорца,
Мало живе, а дуго се памте,
Е смо дуже мртви него живи.

Да се није бој ни један био
Било би нас више, али кога
И било би боље, али коме?

Други мисле да неће мријети
Црногорци смрт праву бирају!
А ко Бога моли да не умре
Најсрамнију смрт је је изабрао!
Од болести ко мре, у постељи,
Није умро но жив сатрунуо!
Црногорци после смрти труну,
Ако ишта од њих преостане !
Ако немаш зашто умријети

Ако не знаш што си се родио
И за праву смрт си закаснио.
Циљ љуцкога живота је нешто
Због чега ћеш живот презирати.
Ком’је живот највиша светиња
И све оно због чега се живи,
Све то није достојно живота
Због тога се не мораш рађати!

Племе моје над свим племенима
Ђе је вјера с историјом једно,
Нема вјере да је природнија
Ни са мање приче и молитве.
Свака жена родиће човјека
Црногорца само Црногорка…
Нико није оно што је био,
Најгоре су прошли Црногорци…
Поносни су, јер су Црногорци,
То се рађа, не зарађује се!
Доста им је што су Црногорци –
То се чува, а не постаје се!
Да је ласно бити Црногорац,
Било би их колико и људи!
Драга моја браћо, Монтенегрини, ако сте Његоша као „геноцидног пјесника“ практично протјерали из лектире у Црној Шуми, уопште ме не чуди што сте прије неколике године буквално протјерали његовог најумнијег сљедбеника из Црне Горе. Остаће свеврена срамота на оне који су то учинили! И ту поправке нема. Зар пјеснику који каже и ко је то рекао прије више деценија:

„Да је ласно бити Црногорац,
Било би их колико и људи“ ,
забранити улазак у Црну Гору годинама! Могу само да кажем да ми је страшно жао што сам свједок и савременик таквих ликова и таквог времена!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: