Црна Гора након избора: Сад је неопходна одлучност ЕУ

Демократија у Црној Гори је до сада била празна ријеч: Мило Ђукановић се више од три деценије својски трудио да то тако буде, иако ова бивша југословенска република има одавно све прерогативе западне демократије: устав, изабрану владу, предсједника и партије које не заступају искључиво интересе етничких група, што је на Балкану ендемски изузетак.

За НАТО је то већ било довољно да Црну Гору прими у чланство, а за ЕУ да 5 година прије тога, 2012, започне приступне преговоре. Никог није интересовало како то Ђукановићева партија ДПС од 1990. увијек добија све предсједничке и парламентарне изборе.

То се промијенило тек у прошлу недјељу побједом на парламентарним изборима опозиционог савеза широке оријентације: од просрпских (тиме и проруских) до реформистичких и либералних гледишта. Упркос свим разликама, ова алијанса је гарантовала да ће Црна Гора остати у НАТО и на линији ЕУ. У парламенту од 81 тренутно располажу 41 мандатом, већина која је више него тијесна.

Врло касно у изборној ноћи Мило Ђукановић је изговорио да ће прихватити сваку демократску одлуку. Средином седмице је успио да изусти и да је размажени ДПС изгубио изборе. Предсједник је натукнуо и да не би био ни изненађен ако побједници на изборима не би успјели да саставе владу. Послије конституисања новог парламента за тај посао су предвиђена три мјесеца.

Ђукановић има искуства са новим улогама

Предсједник Ђукановић има пуно више времена и могао би да се осјећа сигурним: његов мандат траје до 2023. Јесте да га је опозиција позвала да поднесе оставку, али скоро нико ко га познаје не би на ту опцију у опклади уложио ни цента. Већа је вјероватноћа да ће се он брзо снаћи у новој ситуацији, јер са новим ситуацијама и улогама има итекако пуно искуства: пуно више од и једног другог политичара на Балкану, чак и у Европи.

Ђукановић је некад био кадар Комунистичке партије Југославије. А потом најмлађи премијер Европе. Прво је био савезник Слободана Милошевића и подржавао је његову ратну политику. У то доба је Црна Гора била позадинска територија за освајање Хрватске, за шта се Ђукановић касније извинио. Раскинуо је са Београдом 1997. а Црна Гора је постала сигурна лука за српске опозиционаре. Успио је да своју земљу држи ван рата на Косову. За ЕУ и САД је у то доба био добродошао савезник. Црна Гора је 2006. прогласила независност.

Али већ од раних 90-их година прошлог вијека Мило Ђукановић је са својим пајташима имао и друге циљеве: ембарго против Југославије није искористио само да на велико шверцује цигарете, о чему је већ нашироко писано. Не, шверцовао је буквално све: оружје, нафту, луксузну робу. Транзитна линија Италија-Црна Гора је неколико фамилија у Подгорици учинила енормно богатим. А каснији мега-извор богаћења му је била приватизација државних предузећа.

И полиција, и правосуђе, и локални органи управе: свуда су се угнијездили Ђукановићеви пајташи. Зато ДПС није морао да се бави отвореном крађом избора. Било је довољно да припаднике одређених професионалних група – попут полицајаца и њихових фамилија, као и одређених етничких мањина – ДПС “инспирише да правилно гласају”.

Упркос упадљиво скромној плати, свеједно као премијера као председника, Ђукановић је тешки милионер, власник гомиле фирми: што директно, што преко кумова и чланова фамилије. Борци против мафије у Италији су 1990-их година сминили његове и данас интересантне разговоре: са ким је и како правио паре.

У ЕУ папирима је Црна Гора редовно описивана као држава у којој постоје јаке “неформалне структуре” и “односи зависности”. Против њих нова влада сада мора да се избори. А и против предсједника партије и државе који је до сада успио и теже ствари да превали преко леђа од првих пупољака истинске и праве демократије. Само један глас више: то би и у најснажнијим демократијама био ризик за сваку владу, а на Балкану је то просто изазов.

Управо због тога новој власти треба одлучна помоћ Европске уније која мора да има праву стратегију за Југоисточну Европу и Црну Гору. Што подразумијева континуирану пажњу и одлучност да истраје на реализацији захтјева, а не да се – као до сада – задовољава изгласавањем закона и затварањем очију на то што се они не примјењују.

(Deutschlandfunk)

Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: