Црна Гора и НАТО – Чојски је рећи НЕ!

НАТО (North Atlantic Treaty Organization) је као војни савез основан 1949. године. У почетку, практично окупља земље које су раније углавном биле кориснице новчане помоћи САД послије Другог свјетског рата (тзв. ‘Маршалов план’- успостављање доминантног утицаја САД у Европи). НАТО је, у ствари, постао само војна компонента америчке доминације. Ради расподјеле те помоћи, западноевропске државе су образовале ОЕЕЦ (Organization for European Economic Cooperation), иначе претечу данашње ЕУ.

Историјат Америке је врло интересантан и надасве поучан: освајањем територија Сјеверног и Јужног континента готово су истријебљени старосједиоци- Индијанци, који и данас углавном живе у резерватима и представљају дио америчког фолклора.
У грађанском, тзв. рату Сјевера и Југа, било је такође масовних покоља међу зараћеним странама… На самом крају II свјетског рата бачене су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Иако је Јапан већ био на кољенима, то није одвратило Америку од крваве демонстрације снаге, користећи најновије застрашујуће оружје и уништивши стотине хиљада недужних живота. Нијесу поштеђене ни касније генерације, јер се и данас осјећају посљедице тог монструозног чина.

Рат у Вијетнаму је био нова смртоносна америчка авантура, која је узроковала неслућена страдања и разарања.

Након повлачења из Вијетнама почела су да избијају на видјело „јуначка“ (не)дјела чувених америчких маринаца опјеваних у бројним књижевним и филмским новелама, а који данас ту „славну“ традицију настављају на територији земаља Блиског и Средњег истока.

У структурама НАТО као војног савеза у свим компонентама САД апсолутно доминирају у сваком погледу. Основа НАТО-ве моћи је страх, а оно што се дешава у Ираку и Авганистану је мрља на савјести човјечанства!

Чланице НАТО-а су потпора политици САД-а, свјетског силеџије који не бира средства, кршећи међународно право инвазијама на друге земље у којима имају властите интересе и убијајући милионе људи, подупирући терористе и диктаторе широм свијета (који се послије могу од њих одметнути, као Садам Хуссеин и Осама Бин Ладен), свргавајући непослушне владе малих земаља комбинацијом међународних санкција и тајних служби, финансијски израбљујући сиромашне земље путем ММФ-а и WТО-а, а све под маском тобожњег ширења демократије.

Како каже познати писац и антиратни активиста Тарик Али: „Рат је сада легитимни инструмент док год се користи уз одобрење САД или, радије, уз директно учешће САД. Ова колонизација 21.вијека је потпомогнута глобалним медијским мрежама, потпорним стубом за политичке и војне операције…“.

Иако је претходни амерички предсједник Буш Јуниор након догађаја 11.септембра 2001. јавно позвао на крсташки рат, не треба сметнути с ума да се превасходно ради о ратовима из интереса, оличеним у нафтним барелима и трговини, тј. ослобађању од вишка нагомиланог оружја.

Пријем Црне Горе у ЕУ условљава се пријемом у НАТО! Међутим, примјер Турске не говори у прилог томе. Иако је Турска једна од најстаријих чланица НАТО-а и један од најважнијих партнера у Европи и Азији, њен пријем у ЕУ се већ низ година одлаже уз постављање све нових и нових услова. Колико у тим условљавањима има смисла говори и случај Кипра, гдје је организован референдум о уједињењу. Кипарски Турци гласају за уједињење, а Грци су против. Наравно, након тога кипарски Грци су награђени пријемом у ЕУ! Дио подијељене државе је постао чланица ЕУ, иако на граници раздвајања са дијелом који је под контролом Турака, још увијек дјелују мировне снаге УН!?

Карактеристично је и нереаговање, боље речено америчка безрезервна подршка у сваком погледу ционистичким злочинима над палестинским цивилима, међу којим је и велики број дјеце. САД непрекидно користе право вета на све одлуке УН-а којим се осуђују злочини ционистичког режима и непоштовање међународног права.

Сликовит је примјер и употребе оружја за масовно уништавање (касетне и фосфорне бомбе, као и муниција са осиромашеним уранијумом) у Гази, највећем концентрационом логору на свијету. Тако осим бројних жртава и екстремних физичких разарања, као посљедицу имамо и контаминацију територије, што се рапидно одражава на здравље преживјелих али и њиховог потомства у наредним генерацијама: повећан број канцерогених обољења, велики број смртности новорођенчади, рађање дјеце са дегенеративним промјенама…

Наравно, црногорски режим првенствено интересује сарадња са Израелом, једном од првих земаља које су признале независност Црне Горе. Према ријечима његових званичника, Израел намјерава да развије различите облике сарадње и помоћи Црној Гори како би она лакше ушла у НАТО. С тим у вези, интересантна је изјава замјеника директора МИП Израела за Централну Европу и Евроазију Пини Авиви-а који каже: „…Знамо да желите да модернизујете своју војску и постанете чланица НАТО и сматрамо да Израел може бити веома битан партнер у остварењу те намјере…“.

Какве су намјере Израела можемо претпоставити и на основу њихове блиске сарадње са Милорадом Додиком и његовим сарадницима у РС-у. Иначе, Израел није члан НАТО!

У медијима, у оквиру НАТО кампање је све чешћи хорски наступ оних који понављају неопходност стављања „под кишобран НАТО-а“. А колико је тај „кишобран“ ефикасан? Према америчким званичницима, кривци за догађаје 11.септембра 2001. су терористи са завршеним краћим пилотским курсом. Да ли је поменута акција проистекла из њихове изузетне обучености, или је крива неспособност најјаче војне силе на свијету? Такође треба имати у виду да су америчке, тј. НАТО снаге све ратове водиле на туђој територији. Неселективно уништавање циљева, чему у прилог говори велики број цивилних жртава (у НАТО жаргону- ‘колатерална штета’), карактеристично је за њихово ратовање.

Независни војни аналитичари су неподијељеног става да су резултати њихових војних акција, осим дискутабилног карактера, углавном били катастрофални! Хронолошки гледано, списак је импозантан, САД-НАТО ратује-ракетира: … Кореја 1950-1953, Гватемала 1954, Индонезија 1958, Куба 1959-1961, Гватемала 1960, Конго 1964, Перу 1965, Лаос 1964-1973, Вијетнам 1961-1973, Камбоџа 1969-1970, Гватемала 1967-1969, Гренада 1983, Либан 1983-1984, Ел Салвадор и Никарагва осамдесетих, Либија 1986, Иран 1987, Панама 1989, Авганистан 1998, Југославија 1999, Авганистан 2001, Ирак 2003, Либија 2012…

Амбасадорка САД у Црној Гори ових дана путем медија честита црногорским грађанима божићне и новогодишње празнике, са освртом на приступна поглавља са ЕУ, наглашавајући поглавља 23 (Правосуђе и основна права) и 24 (Правда, слобода и безбједност). Тако Њена екселенција Су К. Браун подсјећа да је „амбасада САД поносна што доприноси том напретку кроз обимни програм владавине права, укључујући подршку кроз програме јачања полиције и правосуђа…“.

Колико су искрене демократе и борци за људска права, говори и инсистирање САД-а на потписивању фамозног споразума зв. „Члан 98“, којим се потписнице обавезују да Међународном кривичном суду неће изручивати држављане САД, који би пред тим судом могли бити оптужени за геноцид, ратне злочине и злочине против човјечности, што је у супротности са ставом ЕУ…

Црна Гора је овај споразум потписала априла 2007. и тиме ушла у круг од преко 100 држава, углавном из Трећег свијета, које су се обавезале да неће изручивати америчке држављане оптужене пред Међународним кривичним судом, ако се нађу на њеној територији. Овај споразум је још увијек на снази иако је Брисел крајем 2009. захтијевао раскидање истог уз образложење да документ није у складу са законодавством ЕУ.

Осим тога, на дјелу је непоштовање чак и америчких закона. Осумњичени за тероризам се лишавају слободе на неодређено вријеме, без права на судски поступак. Киднаповања и тортуре у тајним затворима у земљама чланицама НАТО-а, уз мучење заточеника најмонструознијим методама (физичка тортура, сексуално злостављање, симулирано дављење…) а о чему постоји мноштво материјалних доказа у виду фото-видео материјала и свједочења непосредних актера у тим мучењима.

Свјетски медији су такође објавили сазнања да, према закључцима једне истраге, „љекари и психолози који раде за америчке оружане снаге крше етички кодекс под инструкцијама министарства одбране и ЦИА учествујући у мучењу и понижавајућем поступању према осумњиченима за тероризам. У студији Радне групе за питања медицинског професионализма закључује се да су послије терористичких напада 11.септембра 2001. здравствени радници при војсци и обавјештајним службама „осмишљавали и учествовали у окрутном, нехуманом и понижавајућем лијечењу и мучењу приведених. Мучења су забиљежена у америчким затворима у Авганистану, Гвантанаму на Куби и тајним затворима ЦИА…“.

С тим у вези, амерички писац и борац за људска права Наоми Волф, наводи: …Чувени амерички федерални затвор Алкатраз, затворен 1963. јер се сматрало да је нехуман, гдје су били хуманији услови него у Гвантанаму. На примјер, робијаши у Алкатразу који би прекршили правила или се понашали насилно, кажњавани су смјештањем у „Д блок“, гдје ћелије немају прозора; У Гвантанаму, ниједна ћелија која је показана новинарима нема прозоре ни природну свјетлост. Самица у „Д блоку“ је сматрана најтежом казном и никад није кориштена дуже од 48 сати. У Гвантанаму- робијаши бораве у самицама данима или недјељама, што може изазвати психозу. Исто тако, затвореници у Алкатразу су имали приступ добро опремљеној библиотеци, мјесечне посјете чланова породице и доставу поште.

У Гвантанаму, супротно правилима Црвеног крста, затвореници немају право на посјете или пошту од породице, читање је драматично ограничено, а вијести цензурисане. Чак не добијају обавјештења о смрти родитеља или дјеце. Затвореници у Алкатаразу су, такође, имали основну приватност. На улазу су скидани потпуно али су потом носили одјећу и туширали се у истополним групама са мушким стражарима. Насупрот томе, затвореници у Гвантанаму морају да се туширају у појединачним туш кабинама које се налазе на главним ходницима а сприједа је стакло, што их потпуно излаже погледима жена- стражара.

И, наравно, затвореницима из Алкатраза се судило на судовима, бранили су их адвокати чија комуникација са њима је била повјерљива и изрицане су им пресуде за њихове злочине. Људима у Гвантанаму се никад није судило, њихова комуникација са адвокатима се надзире а њиховим браниоцима није дозвољено да новинарима или трибуналима саопште на који начин су изнуђивана признања од њихових клијената јер су методе исљедника, за које притвореници кажу да укључују тортуру, повјерљиве…“
У Црној Гори се води агресивна кампања од стране актуелног режима са својим „сателитима“ и НВО које су обилно потпомогнуте финансијски и логистички. И све то из државног буџета!

Чак су и неки вјерски дужносници активно укључени у лобирање за улазак Црне Горе у НАТО. Сликовит је примјер актуелног реиса Фејзића који приликом посјете тадашњем америчком амбасадору у Подгорици изјављује: „…Ваша земља господине амбасадоре је пуно учинила у протеклих 15 година да на Балкану напокон дође мир а у том периоду муслимани Балкана су били јако угрожени… Убијеђен сам да ће муслимани у Црној Гори подржати све демократске процесе укључујући улазак Црне Горе у НАТО савез чиме би ови простори ојачали стабилност како Црне Горе тако и региона…“ („Вијести“, 28.9.08.)

Нажалост, реис не остаје само на вербалној подршци, већ се активно укључује и у одлазак црногорских оружаних снага у Авганистан, па тако у „вијестима“ од 30.01.10.г. између осталог се наводи: „…Дводневно предавање о начелима ислама, празницима, исламским именима и правилима културног понашања у исламским заједницама одржано је на Војном аеродрому у Голубовцима у организацији Министарства одбране и Исламске заједнице у Црној Гори. Предавање, које је одржао реис Исламске заједнице Рифат Фејзић, организовано је у оквиру припреме првог црногорског контигента који ће почетком марта бити упућен у ИСАФ мисију у Авганистану…“.

Колико су предавања реиса Фејзића била успјешна сликовито говори примјер двојице црногорских официра, Симоновића и Николића, који пред полазак поручују „да су спремни за ту мисију, да их није страх будућих задатака у Авганистану, већ да осјећају ‘позитивну трему’“. И још: „Ми смо се више од годину дана припремали, страх не постоји, ни трема, већ жеља да се задатак обави што боље и квалитетније, у духу старе православне молитве – Господу на част, родитељима на радост, а отаџбини на корист“…

Мрежа невладиних организација, углавном окупљених у оквиру коалиције „Не у рат!- Не у НАТО!“, наступа безвољно и апатично. Обзиром да су у највећем броју, као и када су политичке партије у питању, просрпске оријентације, неминован је акценат на „угроженом српству“ и „вјековној борби против Турака“ и „бедему против надирућег ислама“… Никако да схвате да су те флоскуле већ давно потрошене! На основу досадашњих иступања, може се основано закључити да они на том пољу дјелују безвољно, без трунке ентузијазма и надасве неискрено. Па чак и присутна доза испољавања неслагања са уласком Црне Горе у НАТО, углавном је проистекла из намјере да се на тај начин додворе свом бирачком тијелу које није заборавило „Милосрдног анђела“ у Србији и Црној Гори 1999.

Да ли ико може повјеровати у небулозне изјаве НАТО званичника да је за уклањање Милошевићевог режима, било неопходно уништити значајан дио инфраструктуре и узроковати страдање бројних грађана тадашње СРЈ: „…За 78 дана НАТО бомбардовања тадашње СРЈ 1999-те, 1002 припадника Војске Југославије и око 2000 цивила је погинуло, 6000 људи је рањено, 54 објекта путне инфраструктуре је уништено, од чега 45 мостова, као и 300 школа, болница и зграда државне управе, 176 споменика културе, од којих 23 средњевјековна манастира теже је и лакше оштећено. 1150 борбених авиона НАТО алијансе на СРЈ лансирало 420 000 пројектила, укупне масе 22 000 тона, материјална штета причињена бомбардовањем процјењује се на 30-100 милијарди долара („Вијести“, 10.4.2013.г.)“. Врло је вјероватно да многи ангажовани опозициони политичари увелико калкулишу како што плодоносније уновчити свој пристанак за прикључак НАТО алијанси?!

Међутим, по свему судећи ни они који се декларативно залажу за приступање ЦГ у НАТО нијесу сасвим искрени у томе. Један од разлога је епска вјековна љубав према „мајчици Русији“, а превасходно што цјенкање око апсолутног имунитета и финансијских бенефита (израз који тако често слушамо у посљедње вријеме) још увијек траје. Наравно, треба имати у виду да врх овдашњег режима има разлога за дубоку забринутост, јер се не поставља питање њиховог опстанка на власти, већ сасвим извјесне кривичне одговорности за сва непочинства током протекле двије деценије (од активног учешћа у ратним дешавањима и злочинима од 90-тих година прошлог вијека па наовамо, па до немилосрдне пљачке друштвене имовине чиме су бројни грађани доведени на руб пропасти). С тим у вези, заиста бесрамно звучи изјава актуелног шефа дипломатије да „економског развоја у дугом року нема, уколико Црна Гора не савлада задатке који се односе на успостављање система владавине права и уђе у ЕУ и НАТО…“.

Ових дана јавност је упозната и да ДПС планира да убудуће промовише НАТО кроз мрежу својих активиста и волонтера на терену… „Цјелокупна партијска инфраструктура биће окренута промовисању НАТО, искористићемо своје ресурсе и ауторитет који имамо код својих и бирача других партија…“. Вјероватно је у складу с тим и изјава Вујановићевог савјетника Вељовића, који у своју одбрану од оптужби за злоупотребу државних ресурса и полицијских службеника у политичке сврхе, наводи да је на скупу у полицијском кампу на Златици говорио само о НАТО интеграцијама, као и да га је Савјет за НАТО овластио да са припадницима службе разговара на тему атлантских интеграционих процеса а не како се треба ангажовати на терену и што више људи убиједити да гласају за ДПС… У неким нормалним околностима овакве изјаве би свакако узроковале макар оставку и предсједника и његовог савјетника, а о кривичној одговорности да и не говоримо.

Међутим, ако се присјетимо неких почетака кампање за НАТО, онда нам све бива јасније: „…Кампања за НАТО у Црној Гори биће оптимистичка, едукативна, ведра, уз јасне и кратке поруке, предложио је Владин тим у свом трећем Акционом плану за примјену Комуникационе стратегије… Необразовани, сиромашни, жене и Срби биће циљне групе планираних активности за повећање подршке чланству у НАТО.

Кампања ће се базирати на двије категорије грађана- неодлучне и противнике НАТО-а. Маркетиншка агенција МАПА (коју води режисерка Радмила Војводић) као неодлучне идентификује „необразованије и сиромашније категорије становништва и жене“, а као противнике чланства „оне који се национално изјашњавају као Срби, гласају за просрпске партије, везују се за Српску православну цркву и осјећају блискост са Србијом и Русијом“, уз напомену да они чине трећину укупне популације…“

И вјерни сарадник и учесник у власти од свог оснутка, Бошњачка странка, подржава улазак Црне Горе у НАТО, „јер је то у интересу регионалне сигурности, мира и стабилности…“ Основни сегмент програма БС-а јесте да „Црна Гора треба да буде дио великог процеса европског уједињавања, али и евроатлантских интеграција, чиме би показала да жели подијелити вриједности демократије, просперитета, социјалне и тржишне економије и поштовања људских права…“.

Од Муслимана/Бошњака у Србији, Црној Гори и БиХ, као и Албанаца на Косову, очекује се безрезервна подршка НАТО интеграцијама. У прилог таквим очекивањима иде учешће НАТО снага у акцијама у БиХ 1994/95., на Косову и у Србији од 24.марта до 10.јуна 1999. Међутим, треба имати на уму да су се сукоби могли, ако не избјећи, а оно много раније окончати и уз далеко мање жртава, да је за то постојала воља Алијансе. О свим планираним и потом реализираним злочинима, па и оном у Сребреници, благовремено се располагало адекватним обавјештајним сазнањима. Не треба заборавити да је Сребреница представљала тзв. ‘заштићену зону’, под јурисдикцијом УН и ангажовањем холандског батаљона. Холандија је, да подсјетимо, чланица НАТО-а од оснивања.

Заиста је жалосно слушати афирмативне изјаве челника странака које у свом називу имају префикс „социјалистички“, „демократски“, „позитивни“, „праведни“…, а који се активно залажу за улазак у крваву војну алијансу, па чак томе дају и значајно мјесто у својим партијским програмима. Они чак ни теоретски не виде Црну Гору као неутралну!

„…У НАТО треба ући како би се сигурносна компонента потпуно заокружила и како би престала свака сумња да би се некакав конфликт могао десити у будућности… Оно што јесте наша жеља јесте осигурати бољу будућност за све наше грађане, кроз испуњавање стандарда, који у нашем случајеву подразумијевају и политичке критеријуме. То између осталог подразумијева реформу служби, како јавних тако и тајних. Желимо институције које ће откривати корупцију и организовани криминал, умјесто што вријеме троше на извјештаје ко са ким сједи у кафани, ко за кога гласа, и шта на телефон причају политичари или стране дипломате…“ Овако иступа један од лидера Позитивне Црне Горе!

Међутим, није ваљда да је магистар политичких наука заборавио да су недавно сви медији брујали о афери прислушкивања америчких сигурносних служби, чија мета су били чак и лидери водећих западноевропских земаља и њихови блиски партнери у НАТО алијанси? О томе колико су америчке службе примјер за углед говоре и подаци са којим је јавност упознао један од њихових бивших агената, Едвард Сноуден. (Тзв. ‘звиждач’ и бивши запосленик ЦИА-е, радио је као савјетник за националну службу сигурности САД, да би потом предочио јавности тајне документе који су показали постојање великог броја тајних пројеката надзирања као нпр. PRISM и Boundless informant и документе који показују да су САД проводили хакерске нападе у рачунаре диљем свијета, између осталог и током састанка Г-20 у Лондону 2009., у Хонг Конгу као и Кини. Сноуден је предао документе новинарима Guardiana и The Washington Posta у априлу 2013.)

Поставља се питање гдје су они којима су грађанске слободе светиња?

Са часним изузецима, ћути готово цјелокупни интелектуални миље у Црној Гори, као и већина НВО које се декларативно залажу и боре за људска права.

Гдје је и којим путем ће чојска и сојска Црна Гора?

Аутор је предсједник НВО Број 19

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: