Црна Гора и НАТО: Задах осиромашеног уранијума (III дио)

Народ који се суочава са овако суровим злочином црногорски државни врх не само да је намјеран гурнути у загрљај онима који га и дан данас подмукло убијају, већ планира да му ускрати право да се о томе непосредно изјасни. Поставља се питање зашто се црногорска власт, иначе апсолутни свјетски шампион крађе свих облика непосредног испољавања народне воље, силно уплашила расписивања референдума о приступању НАТО савезу?

Очигледно је овај пут анимозитет грађана према НАТО-у толико велик, да ни свемоћни Мило Ђукановић не би могао да покраде такав референдум. Двије трећине грађана Црне Горе упркос силним притисцима власти и једностраној позитивној НАТО кампањи присутној у већини домаћих медија, бескомпромисно се противи приступању земље западном војном савезу. Коментаришући овај податак академик Матија Бећковић сликовито каже да већина Црногораца и даље сматра да би приступање НАТО-у: “Било већа срамота него да се Жаклина Кенеди удала за Ли Харви Освалда“.

Свака реална опозиција овакву рањивост владајуће партије, додатно уздрману ужасном кризом домаће економије искористила би да направи одлучујући притисак на коначно рушење режима. Међутим једна трећина опозиционих посланика не само да подржава интеграцију у НАТО, већ се када та тема дође на дневни ред у парламенту спрема да обезбиједи двотрећинску већину и формално омогући избјегавање референдума. Штавише они чињеницу да Црна Гора још није добила званичну позивницу са последњег НАТО самита оцјењују као катастрофу, сваљујући сву “кривицу“ за то на премијера Ђукановића и његове наводно блиске везе са неким руским бизнисменима. Нажалост политичарима црногорске опозиције, важнија је изгледа снисходљивост према западним званичницима од испуњавања властите политичке мисије, животне перспективе и преференција својих бирача.

На горе поменутој конференцији у Подгорици, која је претходила емотивном иступу амбасадора Александра Чепурина, функционери двије владајуће партије промовисали су став да је референдум непотребан и да је довољно грађане добро информисати о “благодетима“ уласка у НАТО. Заиста бих се могао сагласати са њима да је Црногорце потребно детаљно информисати о овом важном питању. Интересантно је међутим на који начин власт планира објективно информисати грађане, када се свака тема повезана са НАТО бомбардовањем избјегава и прећуткује, препуштајући догађаје из 1999. латентном забораву као да је тада бомбардована нека страна хиљадама километара далека земља.

Етички кодекс црногорским љекарима и официрима није као њиховим колегама у Србији, наложио покретање истраживања о директној вези између “епидемије“ малигних болести и осиромашеног уранијума просутог у НАТО бомбардовању. Недавно је у недјељи борбе против рака директор једине онколошке – радиолошке клинике у држави, др. Небојша Црногорац изнио податак да је у последњој години регистровано више од 2000 нових случајева обољелих од малигних тумора. Међутим, нико у држави Црној Гори није нашао за сходно да бројке које је изнио водећи домаћи стручњак за лијечење карционома, упореди са неким референтним периодим. Зато се правом поставља питање, да ли се у Црној Гори у годинама НАТО интеграција свјесно избјегава ваљана статистичка анализа кретања малигних болести?

Ако заиста власт жели свеобухватно и објективно информисати грађане о “благодетима“ уласка у НАТО , др. Миодраг Радуновић – министар здравља у Влади Црне Горе за почетак би морао објелоданити тачан број обољелих и умрлих од рака у периодима од 1998 до 2001, од 2002 до 2005, од 2006 до 2009 и  2010 до 2013. године. Одговор на ово питање министар је дужан у првом свима нама којима је опака болест узела најдраже, а скоро да нема црногорске породице на чија врата до сада није закуцао рак.

Минимум поштовања према свим досадашњим и будућим жртвама осиромашеног уранијума обавезује премијера Мила Ђукановића да дозволи расписивање референдума, па макар питање на њему било: “Да ли се само мајмун може залагати за улазак Црне Горе у НАТО?“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: