Црна Гора три мјесеца након Мигове коверте: Крај почетка или почетак краја

Пише: Иван Милошевић

Гдје је Црна Гора три мјесеца након Мигове коверте? Шта се то у овој земљи промијенило или није промијенило три мјесеца након што смо сви видјели оно што смо сви знали – да ДПС влада овом државом уз помоћ корупције, плишане диктатуре и насиља? Шта се то у Црној Гори промјенило или није након тога што је свима постало кристално јасно да је цјелокуан државни апарат, од управника зграде, па до предсједника државе, у рукама једног човјека, односно лидера ДПС-а? Он ведри и облачи Црном Гором, пали свијетло и мрак по својој вољи и све нас држи као таоце своје незајажљиве жеље за неограниченом моћи. 

Промјенило се то да је Црна Гора постала подјељенија него раније. То није нека утјеха, али та подјела овога пута има и нешто позитивно. Она је успостављена између оних који желе да живе својим животима и да у условима у којима живе барем имају минимум личне слободе и оних који и даље своје животе и слободу предају у руке врховног вође и налазе му се на располагању 24 часа. Овакве јасне подјеле до сада није било у Црној Гори и оне су већином имале националне мотиве и водиле су се на више фронтова. Данас, три мјесеца након Мигове коверте постоји само један фронт и на првој линији једна против друге бори се слобода и неслобода (диктатура).

Иако Миго, Мило и остала дружина нијесу неки метафизичари (далеко од тога), својим поступцима покренули су метафизичку дилему да ли човјек може и треба ли бити слободан? Истина, ту дилему до сада нијесу ријешили ни најумнији философи, али трагање за рјешењима те дилеме представља један од путева нормализације свеукупног друштва, а посебно појединца који уз помоћ ње тражи смисао своје, једне и непоновљиве, егзистенције. Потрага за слободом осмишљава друштвени пројекат, иако је већ на почетку јасно да потпуна слобода на колективном плану није могућа и да се једино скрива у појединачној свјести личности која је одлучила, уважавајући све неповољне околности, да се побуни.

Ваља се надати да је искра те побуне, односно метафизичке слике да слободе нема, али да је морамо сањати, запаљена у Црној Гори и да нема те силе и државног апарата који ће је обуздати. Можда се наизглед чини да не живимо метафизичка времена, али Мигова коверта до бесмисла је оголила ДПС режим да се уназад више не може. Нови смисао друштвеног пројекта мора се пронаћи и он је постао нужност колективног живота, уколико је тај живот након оваквих ДПС снимака уопште и могућ.

Хтео то режим или не, хтјели то странке или не, жељели то грађани или не, Црна Гора је закорачила у први корак слободе. Он је најтежи и велике су препреке пред њим, али уколико их савлада сљедећи кораци постепено прелазе у трчање и убрзано остављају иза себе све оно што је раније изгледало несавладиво.

Тренутно је Црна Гора, а посебно онај њен дио који је одлучио да слуша своју савјест и свијест о слободи, у искораку тог првог корака. Да ли ће се он спустити на земљу или ће остати да виси у ваздуху зависи од свих оних који су одлучили да тај корак осмисле и предложили су методе како да се то уради. Тај корак може бити почетак краја или крај почетка слободе и њене антиномије. Због тога је он толико тежак и у Црној Гори се на њега чека скоро 30 година (од пада Берлинског зида). Миго, Душко, Мило и њихова дружина и несвјесно су дали нову снагу том кораку, који још увијеки виси над нама  и пријети да нас постави пред себе саме или нас одведе у још дубљи ниво диктатуре и неокомунистичког мрака. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: