Црна Гора за православље што Крим за Русију

Пише: Слободан Милић

Ако на час оставимо данашњу политику по страни, иако сви видимо да политике и нема, само Америка прелива силу по свијету и ради шта хоће, морамо да поставимо јасно питање: да ли се православне светиње у Црној Гори, које су и свјетска баштина, смију добровољно уступити под управу нехришћанске и антихристовске Америке и Европе, односно НАТО пакта.

Овакво питање мора да дође на ред послије уништења древне ирачке цивилизације тј. арапске, а посебно послије рушења и злочина који су се десили на Косову и Метохији, под командом горе поменутих нехришћана. Као што видимо у Ираку је Американцима циљ нафта. На Косову и Метохији циљ им је био стварање највеће базе Бондстил како би лакше са равнице гађали Русију. Наравно и због богатства.

На Косову и Метохији су ангажовали Шиптаре као радну снагу или љепше као извођаче радова, и отворено им рекли: „добићете независност само порушите што више манастира, цркава, и српских кућа и протјерајте што више Срба.“ Тако је и било. Мада морам признати да Шиптари ово сами никад не би урадили. Додуше, било је појединачних рушења, прогона, злочина.

Тако и Хрвати. Кад стане иза њих каква фашистичка сила онда постају јаки и тада показују свијету ко су, клањем жена, стараца и дјеце. Специјалитет су им везани људи. Њихово иживљавање открива барбарски разум.

Но вратимо се православним Светињама у Црној Гори.

Још од старе Дукље, прве српске државе, са престоним градом Скадром и великим краљем Владимиром, који се крунисао 999.г. у Скадру почела је изградња велелепних Светиња, која траје и данданас. У најмучније и најцрње доба под Турцима, народ и владари су подизали манастире, цркве и храмове. Данас су изграђена два чудесна храма у Бару и Подгорици којиј се раде једнапут у хиљаду година. Саграђени су од стране маленог дијела великог духовног народа, сиротог и сиромашног, који би приличили много већим и богатијим народима.

На овом мјесту да нешто рашчистимо: Доклеа или римска постоја нема никакве везе са српском Дукљом, изузев што су Римљани латинизовали назив. И друго, још од апостолских времена у Бару је била Митрополија српска са Примасом српским.

Пред опасношћу која пријети православљу у Црној Гори морају хитно да се састану сви партијарси са Васељенским на челу, у Подгорици или негдје другдје, и донесу једину могућу одлуку: да у Црну Гору не могу ступити антихришћанске чизме са антихристом на челу.

Као највећа православна земља, Русија мора одмах да поведе дијалог са противном страном и да међусобно изнађу рјешење. Но бојим се, као кроз цијелу историју насилници разумију једино језик силе. Ово питање је свјетски проблем.

Сада ми паде на памет оно код Достојевског о питању части.

За Русију је ово и питање части и питање морала.

Да завршим кредом који важи за све насилнике свијета, цитираћу из романа „На Дрини ћуприја“ великог Ива Андрића:

„Као што се често у људској повесници дешава, прећутно су допуштени насиље и пљачка, па и убијање, под условом да се врше у име виших интереса, под утврђеним паролама, над ограниченим бројем људи, одређених имена и убеђења“ („На Дрини ћуприја“, стр. 355).

И оним Његошевим стиховима:

Вук на овцу своје право има,

Ка тиранин на слаба човјека,

Ал’ тирјанству стати ногом за врат

Довести га к познанију права

То је људска дужност најсветија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: