Црна Рода

Пише: Небојша Јеврић

Ријетко се међу српским борцима сретне добар снајпериста. Не зато што су лоши стријелци, већ што не знају да вребају. Мало је Срба који су спремни да чуче, кô сврака, у снајперском гнијезду и сатима, данима, чекају. Ко ће џуџати у поткровљу неког солитера на Грбавици и чекати да жртва наиђе.

О томе хоћеш ли стићи тамо гдје си кренуо — у Неђарићима, дијеловима Илиџе, у Рајловцу, на Грбавици, Лукавици, одлучује снајпериста и Бог.
Чекање има своју основу у философији ислама. Муслимани су у стању, не данима, не недјељама, већ годинама да чекају. Ортодокси оно што хоће, хоће одмах, не питајући за цијену.

На посљедњем спрату с времена на вријеме одјекују пуцњи.

„Али их сели на ахирет. Море, отворила је ова наша Ана агенцију ‘Сарајево—Ахирет транс’. Само им џеназе по Бутмиру организује.”
Снајперско гнијездо је тачно изнад наше собе. „Колико ова ради!” — кажем Влади Грку, што лежи пијан, са блатњавим ципелама на уредно затегнутом Зољином кревету, покривен опраним ћебетом. „Има због ње главе да зијанимо. Тражећи снајперисткињу избушиће нас овдје.”

„Па јес, мајку му, видиш колико смо им близу”, забринуо се Влада и кренуо да устане.
Само што је устао, метак ниоткуда, проби даску, и поред његове главе, подбуле од пића, као да је у кошници ноћио, удари у зид собе. Влада се сруши у кревет.

„Јебеш ти то! Лепо сам ја рекао да јутрос нећу да устајем из кревета.”
Муслимани су гађали снајперисту, Ану. Ану из Алипашиног поља.

Виђам је понекад у ходнику. Кратко ошишана, у широкој шоферској јакни, три броја већој, у маскирним панталонама, и патикама, оборене главе, промиче мрачним ходницима „Терме”.
Провела је три мјесеца у јавној кући муслиманских бораца. Откада је размијењена, она, некад првак Босне у гађању малокалибарском пушком, не силази са крова „Терме”.
Много пута сам пожелио да се попнем на кров „Терме”, да видим Ану док пуца.

„Немој ни случајно то да радиш”, упозорава ме Драган из војне полиције. „Њој је доста ње саме.” И прича ми о Ани, његовој комшиници, Ани из Алипашиног, снајперисти.

Њу је за јавну кућу одабрала професорица Мунавера.
Почело је годину дана пред рат, на часу књижевности, када је Мунавера рекла да Његоша неће да им предаје јер он велича истребљење, истрагу муслимана.

Није могла да ћути пред том женом успијених усана, с великим наочарима, вјечито забрађеном. Женом која није могла да сакрије мржњу према Србима. А сви су знали да је Србин отац њеног дјетета.
Са оснивањем СДА, Мунавера је ушла у главни одбор. По њу су долазила велика црна кола. Ходала је градом окружена набилдованим момцима у тренеркама, са зеленим беретка-ма.

Мјесец дана након избијања рата одвели су Аниног брата. Два дана касније, дошли су по њу.
„Њу је записала Мунавера, водите је!” — рекли су.
Не сјећа се бола. Не сјећа се лица.
Не, нису је тукли. Није плакала.
Вјеровала је да све то мора проћи.
А онда су јој у собу увели оца и брата. Брат је имао осамнаест година.
Везали су их лисицама за радијатор.
Ређали су се на њој пред њима.
* * *
Није изишла преко званичне размјене. Извукли су је Драган и пријатељи њеног брата.
Дали су за њу пет муслиманки.

Од тада је овдје. Носи снајпер. Некада је била најбоља у школској стрељачкој дружини.
Жели да буде далеко од људи. Из собе силази ријетко. Спава ту, у поткровљу, у војничкој врећи, на мадрацу пуном гелера.
На зиду собе држи слику брата, затвореног у Трчадину.
О мајци већ мјесецима не зна ништа.

Врата од собе минирала је кашикаром. Због њихових, и због наших.
Милан Фуга, професор музике без запослења, често је, сједећи у ходнику, свирао усну хармонику. Она се правила да не чује, али кад би год прошао поред ње, Фуга се смијао.
Потукао се са Кизом Трипером због ње.
Код убијеног муслимана из Високог, Киза је нашао — бон за јавну кућу. Тај бон за посјету јавној кући су као награду добијали најбољи муслимански борци.

Причамо о Ани, Ани из Алипашиног, која сије смрт међу муслиманима, а Киза Трипер:
„Мене интересује да ли код ње још важе ови бонови. Фуга, је л’ можеш да је питаш?”
Фуга га је нокаутирао. Извадио је нож и хтио да га закоље. Једва су га избавили.
Куварице су то испричале Ани.

На крају се и Ана из Алипашиног насмијала.
Добар је борац Милан Фуга. Од Плитвица је на ратишту. Ратовао је у западној Славонији, рањен у Машићкој Шаговини, једва се извукао у Чепикућама, учествовао је у пробијању коридора.
Увијек се смије и свира усну хармонику. Често одлази у мрак. Носи хеклер с пригушивачем, нож, бомбе.
Док је Ана била на ручку, ушао је у њену собу. Скинуо је кашикару и оставио јој цвијеће. Није је сачекао. Вратио је кашикару на мјесто и отишао с извиђачима.

Сутрадан је питао може ли да погледа терен са њеног прозора.
Први пут се, послије много мјесеци, смијала.
И он се смијао.
Сједио је на столу и свирао јој пјесму коју је научио од козака, добровољца, у Дрнишу.
Скинуо је упаљач кашикаре и допуњавао полако бомбу пластичним експлозивом.
„Тако је три пута јача”, рекао је.
Из мадраца је вадио гелере, један по један. И слагао на гомилу на столу.
Пожељела је, послије много времена, да не буде сама.
Сутрадан га је позвала да дође.
Дошао је касно. И донио ракију, сир, цигаре.
Заспали су уморни, пред зору.
Сунце је већ било високо, када се пробудила.
Поред ње је лежао наг мушкарац.
Мушкарац коме није видјела лице. Видјела је само његов обрезани уд.
Видјела је прсте, пипке који се приближавају из таме, била је опет у подруму, на Алипашином пољу, чула гласове на арапском, осјетила тежак и страшан бол у утроби.
И почела је да пуца из запљењеног мађарског калашњикова.
Пун оквир. Свих тридесет метака.
Тијело је одскакало од мадраца.

Није било никог да јој каже да је добровољац Милан Фуга, професор музике, без запосле-ња, јунак са Трпињске цесте, из Крајине, са херцеговачког ратишта, имао фимозу. Да је због тога морао да буде обрезан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: