Црнци и Црногорци

Пише: Емило Лабудовић

У познатој пјесми – поеми Јанка Ђоновића, Црнци и Црногорци, који су се почетком прошлог вијека, трбухом за крухом, отиснули у печалбу преко океана, дијеле исту социјалну судбину рудара у америчким рудницима. Почетком овог вијека, Црнце и Црногорце дијеле океан и нешто другачији социјални статус. Црнце и даље експлоатишу, мрзе, одвајају и, неријетко, убијају.

Насред улице, гушењем. Црногорци су у нешто бољој социјалној ситуацији, али… и они имају своје Црнце које мрзе, прогоне и сегрегирају. У Америци идентификација Црнаца није проблем јер су видљиво различити, Црногорци са својим Црнцима имају више проблема. Изгледају потпуно исто, исте су боје, говоре истим језиком и, да ствар буде још гора, често су рођена браћа. Оно што их чини различитима, а тиме и предметом мржње и прогона, јесте њихово тврдоглаво истрајавање на заједничком етничком, историјском, културном и сваком другом наслеђу.

Коријени америчких Црнаца су далеко од Америке, коријени црногорских Црнаца су усред Црне Горе и густо су испреплетани са коријењем Црногораца. Али, као ни Американци, ни Црногорци не би да имају било шта заједничко са својим Црнцима и све дубље копају јаз раздвајања. Јаз између Црногораца и њихових Црнаца, иако грађен тек двадесетак година, много је дубљи од три вијека јендека који дијели америчке Црнце од њихових „бледоликих“.

Додуше, за разлику од Американаца, Црногорци своје Црнце за сада још не гуше по улицама, али… за сада.

Црногорски Црнци су, рекох, исте боје коже, истих генетских карактеристика, исте крвне групе као и Црногорци, али се, опет, дубоко разликују. И, како вријеме пролази, те разлике су све веће. До мјере да брат брату, син оцу, ћерка мајци више не личе. А већ дједови и прадједови на пожутјелим породичним фотографијама и надгробним споменицима дјелују као непожељни странци чије се биографије и изводи из књига рођених крију у кунетима или их се јавно одриче.

Дакле, подјела је јасна, линија разграничења дефинисана све до Академије, имовинска диоба наслеђа у току, али… проблем је у томе што је, макар на први поглед, Црногорце и црногорске Црнце тешко разликовати.

Зато је више него неопходно и хитно потребно увођење јасног знака распознавања. Да се зна ко је ко и ко је црн као Црногорац а ко црн као Црнац. Увести, рецимо, обавезујућу „жуту траку“ коју би црногорски Црнци носили око рукава. А најцрњим међу Црнцима, Амфилохију и његовим поданицима – жуте рукаве. Да се јасно уоче у литијашкој гунгули (забрањеној као и црначке демонстрације у Америци) како би се лакше хапсили.

Да се у жуто обоје и њихове грађевине како би се лакше идентификовале и разликовале од остале градње, изведене и легализоване по свим прописима. Да не кваре „амбијенталну цјелину“ једног Улциња гдје је све друго „под конац и по закону“. Да им се одузму храмови и све друге богомоље да би црногорски Хенри VIII, краљ из Растока у њих могао да угура своју „црквицу“, без Мираша свакако.

Жутим означити гета и насеобине гдје су у већини и, гле чуда, на власти, да би се правовремено реаговало и спријечило да се тај „црначки вирус“ прошири. Да се види има ли који међу њима склон да се „префарба“ и промијени табор. Строго пописати (и то начелник Генералштаба да узме плајваз па… редом) све Црнце у Војсци како би се будно мотрило на њих. Јер… ко зна… црначка су то посла.

Мада, НАТО трупе су их пуне као барски шипак у новембру, али црногорски Црнци су посебна фела. Да се по сваку цијену спријечи да који „црња“ не залута у државну управу или, не дај Боже, у школство, па да тамо, умјесто јутарњег разгибавања, разглабају о заједничким коријенима. А тек ако им падне на памет да цртају оне Штрумпфове. Ужас! Они, додуше, јесу плави, осим оног Гаргамела који је зифт црн, али кад се обуку у три боје су – најсумњивији.

Под хитно им забранити свако окупљање јер чим их је више од троје, о злу мисле. Да им се забране свадбе и сахране јер и тамо залазе они најсумњивији и „најцрњи“ (Амфилохијеви) Црнци. Мала дигресија: има у култном српском филму „Мртав ладан“ сцена када полицајац хапси „сумњиву“ породицу окупљену на сахрани свог рођака.

И док их редом истјерује из капеле, обраћа се попу који такође присуствује чину, ријечима: „Хајде, оче, и ти. Ти си ми најсумњивији. Ко зна којој ти организацији припадаш“! И, збиља, куд ћеш сумњивијих Црнаца од ови из Амфилохијеве братије који се неких осам стотина година, још кад су и Црногорци били Црнци, мувају Црном Гором?

Да се најстрожије забрани било којем Црнцу, ма колико успјешном у ономе чиме се бави, да се докопа какве државне награде, стипендије, подстицаја… Јер, то би укаљало аријевску чистоту Црногораца који не би са Црнцима ни тај папир да подијеле. Да ни у сну не закаче какав посао, лише оног конобарског, а и тог од невоље, само у сезони. И све тако док и последњи Црнац из црне Црне Горе или не одсели некуд, или не побијели толико да више не буде Црнац. Док га, као ружне успомене и кошмарног сна, не нестане из књига живих (оне мртвих су већ преправљене и фалсификоване) тако да попис буде чист као суза и без црначких „крмача“ односно мрља.

И кад црногорских Црнаца више не буде, црногорским Црногорцима ће да лакне и да им све крене у напредак. НАТО, Европска унија, туризам, кромпири, превоз цигарета и кокаина, извоз свега и свачега… ријечју: милина. А о Црнцима ће својим унуцима причати не уз гусле јер ће и оне нестати са Црнцима већ уз клавир, негдје око пет поподне, док испијају чај.

Дакле, црногорске Црнце који се споља ич не разликују од црногорских Црногораца, под хитно треба „подвући жутим“. Да би им се могло радити све оно што и америчким Црнцима које је лако уочити и разликовати. Можда она Степинчева формула: трећину овако, трећину онако а трећину… свакако! Па… мирна Бачка. Пардон, и она мирише „по црначки“.

А да се, опет, вратим на почетак, на Јанка Ђоновића и његове „Црнце и Црногорце“, које он завршава стиховима:
„А кад на грлима подземних јама
жута свјетлост карбитуше утрне
Црнце и Црногорце
земља враћа
и једне црне и друге црне“!

Можда ће, једног дана, кад са гаравих лица и једних и других спадне патина дводеценијског лудила и Црногорци и црногорски Црнци „уклавирити“ да су једни те исти и једнако намагарчени од стране „власника рудника“ за чији су буђелар узалуд лили зној и мржњу. И да им, осим те мржње, ништа није остало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: