Црне сјене над једном судбином

Пише: Емило Лабудовић

Два пута сам га срео у животу. Премало да му завирим у душу а довољно да га погледам у очи. А очи су огледало душе.

Први пут смо се срели у Будви, под зидинама Старог града. Био је у напону снаге, и животне и глумачке, а ја негдје на почетку. Препознао сам га, мада је било око поноћи и под варљивим сјенкама уличног канделабра. Препознао сам га, и није ми било тешко, јер је у то вријеме, а и у сва времена прије и послије, био и остао једно од најпрепознатљивијих лица ондашње велике државе. А и шире. Био је то један једини и непоновљиви Лауш.

Био је у друштву, а издалека се видјело да је сам. Усамљенији него бродоломник на пустом жалу неке далеке обале. Био је пијан, и то се дало опазити поиздаље. Остали (и међу њима сам препознао неке) су разуздано чаврљали, он је посртао и ћутао. Ћутао, а и слијеп би видио да је у њему и из њега све вриштало.

Кад ми је пришао на пар корака, из разлога дубоког поштовања, извадио сам руке из џепова и назвао му добро вече. Знао сам да је васпитан и да ће узвратити поздрав, али ни у сну нисам очекивао да ће то бити далеко од пуке грађанске куртоазије. И ако сам, рекох, тек био негдје на почетку, препознао ме је и именовао свој отпоздрав. Али, више и од тога запрепастило ме је оно што је изговорио након тога, а што, док сам жив, нећу заборавити. Ријечи које ће дефинисати и објаснити све они што ће му се десити.

„Емило, брате, видиш ли ове црне сјенке што се вуку за нама и над нама? И вребају. И нема нама бјекства од њих“! А небо над Будвом је било модроплаво и препуно звијезда.

Потапшао ме је по рамену и наставио да покушава ухватити неки само њему знани правац. За њим се вукла сјенка, његова сјенка, која је, данас ми се чини, била за нијансу црња од осталих.

Други пут смо се срели, боље рећи мимоишли у уском ходнику притворске јединице Спушког затвора. Ја сам се враћао са редовне „шетње“ затворским кругом, њега су тек изводили. А чекао је да му досуђено буде правоснажно. И, мада је сваки разговор и контакт са притвореницима из различитих соба био строго забрањен, погледао ме је, чврсто загрлио и прошапутао: „Ево, видиш, брате, сустигла ме је“! Чувари су остали нијеми.

Од тада сам о њему читао само по новинама, гледао на телевизијама и у филмовима, али онај његов будвански поглед из којег је зјапила провалија мрака био је завјеса која се скривала и откривала све. Злој коби, која се тада могла препознати у његовим очима, а која ће га уздићи до неслућених умјетничких висина, да би га, потом, бездушно свалила у блато, није могао или није умио да умакне.

„Нема нама бјекства од црних сјенки које нас прате“, као да и данас чујем његов прозукли шапат са будванског трга. Данас ми је све много јасније. И то што ми је јасније није мој прилог правдању онога што је, обавијен својим црним сјенима, учинио оне проклете ноћи. Ноћи када је одузео два туђа и дефинитивно разорио сопствени живот. Али, рекох само да је све кроз шта је прошао док је корачао путевима и странпутицама живота већ било препознато још оне звездане будванске ноћи која се на њега бацала црним сјенкама са самог дна Пакла.

Како год, легенда је отишла у легенду. А ја знам да ће тамо гдје је отишао клекнути пред жртве свог замрачења ума које је потегло обарач и замолити их за опрост. Јер, знам, довољно је био велик човјек да то уради. И Богу се молим да га макар тамо црне сјенке његове зл коби оставе на миру.

Вјечнаја памјат, Жарко, сапатниче!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: