"Црне тројке" нападале борце за заједничку државу
1 min read
На удару „црних тројки“ формираних за обрачун са неистомишљеницима након подјеле у Демократској партији социјалиста 1997. године, нашли су се првенствено политички противници Мила Ћукановића и људи који су били препознати као борци за заједничку државу са Србијом, преноси „Дан“.
На списку за пребијање непослушних били су Душко Јовановић, главни и одговорни уредник „Дана“, Радован Алексић, начелник за безбједносног Подгоричког корпуса, књижевник Момир Војводић, Гојко Митровић, уредник ТВ Елмаг, као и високи официри Војске Југославије.
„Црне тројке“ су спремале сачекуше и за дописника београдске „Политике“ Драгомира Бећировића и његову кћерку, некадашњу новинарку „Дана“ Драгану Бећировић.
Брајушко Брајушковић, бивши специјалац, недавно је проговорио о постојању „црних тројки“ оптужијући Веселина Вељовића, некадашњег директора полиције, и Миљана Перовића, садашњег директора ЗИКС-а, да су наређивали пребијање новинара и опозиционих представника.
Брајушковић је тада испричао и како су Вељовићева наређења извршавана по устаљеном рецепту – једна група би пратила и шефа извјештавала о кретању жртве, а друга група би премлаћивала.
Начелник за безбједност Подгоричког корпуса Радован Алексић пребијен је 19. новембра 1999. године у Никшићу, испред зграде у Улици Вука Мићановића 54 у којој је становао. Информативна служба Друге армије Војске Југославије саопштила је тада да „овај инцидент може имати већих импликација и захтјева хитну истрагу надлежних органа Црне Горе“. Послије прве помоћи указане у Општој болници у Никшићу, Алексић је војним хеликоптером пребачен у Клиничко-болнички центар у Подгорици са тешким повредама.
Он је тада саопштио да су у нападу учествовала три Н.Н. лица. Тада се шпекулисало се да је у нападу учествовао и Брајушко Брајушковић, тада припадник специјалне јединице МУП-а.
И Душко Јовановић се нашао мети „црних тројки“. Он је 2000. године нападнут испред улаза зграде на Забјелу. Напад није расвијетљен. Душко Јовановић је четири године касније убијен испред редаккије „Дана“, а налогодавци и извршнилац тог злочина нијесу откривени ни процесуирани.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
da mene neko tako prebije a da slutim da su oni ,zbog moje kativnosti koje nisu u skladu sa mafijaskim klanom…licno bi oh ovjerio ,ne jednog nego vise njih….ne mogu da shvatim da nekog muce i prijete i da ovi ne reaguju…zato vas i siluju sve ove decenije i opljackase vam sve a vi samo blejite
Brajuskovic je najmanje obezbedio uslove za konkurs za ulicu u Podgorici!
Danas to radi kako vidimo nekim specijalnim jedinicama,koje je policija krstila vjerovatno nekim svojim tajnim imenom,pa ne treba da se cudimo ako sjutra neko kod nas u Crnoj Gori zatrazi da se da ime neke ulice, tom bezumniku, koji u 21 vijeku naredjuje likvidaciju ljudi, koji drukcije misle.
Pouka nam za to dolazi iz Beograda ,gdje se trazi da se Djilasu dodijeli ulica.
zgleda da prilikom izricanja citirane kazne nije uzeto u obzir Đilasovo ponavljanje takvih
postupaka u Novoj Varoši i na Kamenoj gori gde su se zaustavljale poražene partizanske snage iz Srbije. Stara komunistkinja Cana Babović, koja je, kao visoka funkcionerka srpske partije dočekivala ove desetkovane jedinice, pred smrt je izdiktirala svoju ispovest o zbivanjima na tom krvavom putu. Njeno svedočenje objavljeno je u drugom tomu Dedijerovih Priloga za biografiju Josipa Broza (str. 719). Sprovodeći istragu nad umornim i izgladnelim borcima, Đilas je sam donosio smrtne presude.
Canu je posebno pogodilo ubistvo jednog dvadesetogodišnjaka iz Jagodine koji je bio u radničkoj četi i u borbama u zavičaju ubio nekoliko Nemaca. Bio je gladan i izvršio „neku krađicu“ pa ga je Đilas osudio na streljanje. Uz podršku ‘Đilasove supruge Mitre, Cana je uspela da spase mladića. Međutim, u daljem povlačenju na Kamenoj gori, izgladneli borac opet se popeo na tavan neke kuće, ali nije našao ništa za jelo. Ovog puta intervencija dve žene nije uspela: streljan je pre nego što su one stigle da se umešaju. Cana dalje tvrdi daje ‘Đilas poveo grupu partizana u selo Ranitovići i „pobio celu porodicu, pokupio stoku, proglaša- vajući ih, bez prethodne istrage, za četnike“.
Novinari titogradske Pobjede (broj od 12. juna 1989) postavili su Đilasu između ostalog i ovo pitanje: „U takozvana lijeva skretanja pripisuje se provođenje druge faze revolucije kada je trebalo pobiti sve kulake, popove i buržuje. Partijski list u Crnoj Gori objavljivao je spiskove strijeljanih sa obaveznim upozorenjem na kraju ‘nastaviće se’…
Neki učesnici i svedoci lijevih skretanja greške i posljedice pripisuju vama?“
Đilas je u odgovoru priznao da postoji „moj lični udio… Dok sam ja tamo bio, ta strijeljanja se tačno svode na ono što je objavljeno u ondašnjoj Narodnoj borbi. Ja se broja ne sjećam, moglo je biti 15-20 ljudi, i to onih koje su partijske organizacije označile kao špijune, aktivne agitatore protiv partizana…U vrijeme kad su ta strijeljanja bila najšira, nijesam bio u Crnoj Gori. Bio sam opozvan.“
Zamenio ga je Ivan Milutinović koji je tu seriju ubistava nastavio, i to sa većim brojem žrtava. Tek posle godinu dana, 19. juna 1942, na sednici CK na Zelengori, zaključeno je da je partizanska vojska u Crnoj Gori i istočnoj Hercegovini pretrpela „ne samo vojnički, nego i politički neuspeh“. Međutim, Đilas i Milutinović kažnjeni su začuđujuće blago – ukorom – dok su Hercegovci, (Petar Drapšin, Miro Popara i Pavle Kovačević) zbog sličnih grešaka isključeni iz KPJ „zbog zločinačkih grešaka kojima su ukaljali ugled Partiji“.
Ко ће то саслушати Вељовића, да ми је знати?
Шта ће бити кад пропјевају још неки, као Брајушко!
Ееее, то ће бити народно ,,весеље“!
Ja vjerujem u Brajuškovićevu priču, apsolutno, samo mi je čudna onakva iznenadna izjava Momira Vojvodića!
Nešto ne znam, dobar pjesnik, ali, zašto bi ko Momira u ulazima zgrada začekivao?
O Dušku i ostalim slučajevima, sve je tačno!
Душко Јовановић, Алексић и Бећировић су људи којима је стварно пријећено и који су трпјели последице. Остали у тексту су само димна завјеса.