Црња и Гора: Распопи на дјелу (3. дио)
1 min read
распоп НВО ЦПЦ Мираш Дедеић
Пише: Мишо Вујовић
Један од идеолога ЦПЦ, др Данило Радојевић, загребачки ђак Савића Марковића Штедимлије, 1993. у Монитору јавно је обзнанио стратегију унијаћења Црногораца у свом тексту „Обмане и лажи екуменизма“.
Он наводи да је „Црна Гора имала стару, устројену црквену организацију: Дукљанско-барску надбискупију, па је Сава (Свети Сава), после Немањиног војног освајања Дукље, радио да прошири православље на црногорском тада католичком тлу“, пише Радојевић, не кријући да је аутокефалност само фаза до коначног стварања Црногорске надбискупије и Црногораца као дела великог ватиканског стада.
Радојевић прећуткује праве чињенице о барској надбискупији, насталој 1089. од покатоличених Срба, чији је надбискуп носио титулу примас српски, што недвосмислено осликава националну структуру становништва на чијој је територији Ватикан ширио прозелитизам.
Још 1987. Јеврем Брковић је у Дуги, у полемици са проф. др Растиславом Петровићем покренуо Штедимлијину причу о тзв. „црногорској православној цркви“.
Доласком вишестраначког система, сепаратистичке странке на челу са Либералним савезом, уз помоћ Монитора и Либерала, кренуле су у реализацију ове идеје засноване на обманама и фалсификатима, које су производили Данило Радојевић, Радослав Ротковић, Бранко Никач, Војислав Никчевић, Рајко Церовић, Јеврем Брковић и друге интелектуалне громаде црногорске нације, наводи Алексић.
Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, аутор књиге Повратак краља Николе И у отаџбину, допуњава Алексића тврдњом да су три извора црногорског аутокефализма: усташе, комунисти и сепаратисти.
„Одричући се своје прошлости, Црногорци новог кова кренули су у противприродну промјену свог укупног идентитета. Савић Марковић – Штедемлија био је гласноговорник идеје о стварању ’Аутокефалне унијатске црногорске цркве’. Он је био први који је лансирао тезу да је Свети Сава „геноцидан човек“ који је поправославио Црну Гору.
Штедимлија је у усташком покрету имао задатак да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и ’црвених Хрвата’, како су тада називали Црногорце, и да их конфронтира Србима. Штедимлија је 1944. у листу Хрватски народ објавио текст под насловом ’Путоказ др Милана Шуфлаја’.
Шуфлај је, иначе, био идеолог Старчевићеве и Франкове злогласне Хрватске странке права из које је настао целокупни усташки покрет. Он је написао да су Црногорци мешавина ’Црвених Хрвата’ и старих Илира. У овом тексту, Штедимлија подвлачи: ’Проучавајући повијест Хрватске, Црне Горе и Албаније Шуфлај је недвојбено означио куда се треба обратити пажњу хрватског учењака и политичког човјека у будућности и на коју страну треба управити и учврстити утицај’.
Штедимлија не крије да његове идеје извиру из усташке ХСП, која је била прва расистичка и фашистичка странка у Европи, настала педесет година раније него фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој.
Рушење капеле на Ловћену комунистима је био повод да у јавни оптицај убаце идеју о ’независној црногорској цркви’, оспоравајући право црногорској Митрополији да легално заступа интересе ’насилно присаједињене црногорске цркве’. Они су измислили како је ’Светосавље великосрпска империјалистичка идеологија’, тврдећи да је присуство српске цркве у Црној Гори ’реликт мрачне прошлости’ који прогресивне власти ’морају да укину’.
Комунисти су организовали анти-православне демострације на Цетињу, које је осмислила УДБ-а и Општински комитет“, говори Маркуш, чији преци већ 140 година настањују Цетиње.
На старим, помало избледелим фотографијама ипак није тешко препознати садашње сепаратистичке лидере.
Из обиља грађе Маркуш вади факсимил писма „О формирању аутокефалне Црногорске православне цркве“, које је ондашњи председник Извршног већа Македоније, Трајче Грујоски упутио 21. фебруара 1978. потпредседнику владе Црне Горе Радивоју Брајовићу. Да су усташку идеологију Савића Марковића наставили комунисти а данас је реализују сепаратисти, Маркуш поткрепљује новим документом, у чијем заглављу стоји: строго поверљиво.
У белешци коју је 19.септембра 1984. сачинио Божидар Караџић, секретар Комисије за односе са вјерским заједницама, између осталог стоји, да др Божидар Тадић, потпредседник ИВ Црне Горе, у чијој надлежности је била и полиција, „предлаже“ митрополиту Данилу Дајковићу да грађанина Мираша Дедејића замонаши. Под тачком два каже се:
„Мираш Дедејић, теолог из Зенице, поријеклом из Црне Горе (из околине Мојковца или Бијелог Поља), који је студирао у Риму и Москви, за кога се сматрало да би могао бити један од кандидата за викарног епископа, односно за митрополита црногорско приморскога…“, при чему се јасно види ко је и када предвидео овог човека за поглавника непризнате цркве.
Како се наводи даље у документу: „Митрополит је, поред осталог, истакао да Дедејића добро познаје и да је пратио његов рад дуго година; да црквени закони не дозвољавају могућност замонашења свештеника који је ван епархије дуже од шест мјесеци, а да Дедејић не живи у Црној Гори више од тридесет година; да није сигуран шта је Дедејић завршио, јер га није обавјештавао о тим питањима, иако је на његову молбу интервенисао код московског Митрополита да га прими на Теолошки факултет у Москви; да се Дедејић женио у Паризу, али је то крио; да му се не може вјеровати, те, и да дозвољавају црквени канони, не би га замонашио…“ остало је забележено у УДБ-ином архиву.
Дедејићев претходник, Илија Абрамовић, пре рашчињења Антоније Абрамовић, такође је био сарадник бивше црногорске УДБ-е. Тадашњи монах Антоније био је у вези са Веселином Р. Ђурановићем – Весом Малим, што је објављено још 1993.
Мираш Дедијић, за време свог службовања у Риму, био је чест гост Југословенске амбасаде; тада је био отворени присталица Слободана Милошевића, истицао се ватреним говорима о српству.
Касније се показало да је ипак остао веран својим старим налогодавцима, старим црногорским удбашима: Јову Капиџићу, Нину Вушуровићу, Веселину Р. Ђурановићу, Владу Кековићу, и осталима који су иза њега стали.
„Хиротонију“ Мираша Дедејића у Софији организовао је бивши амбасадор Југославије у Бугарској Миленко Стефановић, сада председник Црногорско–бугарског друштва.
У допису пристиглом из наше Амбасаде, послатом СМИП-у, под насловом „Рукоположен црногорски Епископ“ стоји да је бугарски дневник Континент објавио чланак „Пимен рукоположио црногорског епископа“: „Од стране непризнатог Св. Синода БПЦ (тзв. Патријарх Пимен) обављен је чин ’рукоположења Епископа црногорско-приморског’ Мираша Дедејића. Том чину, како је известила владина Демокрација, присуствовала је група „истакнутих политичара, интелектуалаца и верника“ (око 40), који су специјално за ту прилику допутовали из Црне Горе.
Генерални секретар бугарске Патријаршије Тодоров информисао нас је да су, на захтев митрополита црногорског Амфилохија, покушали писмима премијеру Стојанову и директору Владине дирекције за вере Љубомиру Младенову, да спрече тај ’канонима супротан’ чин“, стоји у допису, уз констатацију да је митрополит Галисеј, ген. Сек. Светог Синода БПЦ изразио бојазан да „деловање расколничког Св. Синода на челу са Пименом и чин ’рукоположења’ Мираша Дедејића, могу да доведу до погоршања односа не само између БПЦ и СПЦ већ и између две државе.“
У детаљнијем опису наводи се да је Дедејић „рукоположен“ у цркви Свете Параскеве од стране митрополита софијског Инокентија и дорословског Генадија и да је у групи од четрдесет, за ту прилику из Црне Горе приспелих гостију, био и бивши југословенски амбасадор у Софији Миленко Стефановић. У другом допису из Софије, под насловом „Обједињавање расколника православних цркава“, стоји да је Генерални секретар Св. Синода БПЦ, митрополит Галисеј, још једном замолио др Срећка Ђукића да пренесе дубоку забринутост због раскола којим су запљуснуте православне цркве. Он наглашава да је рукоположење Мираша Дедејића случај без преседана, да се једна помесна црква меша у ствари друге и тиме изазива раскол.
„Са своје стране предузели смо све да се спречи тај чин супротан правилима Васељенске Патријаршије. Међутим, расколници су безобзирни и ништа више не поштују. Последице су много озбиљније и превазилазе црквене оквире и захтевају ангажовање Влада“, навео је митрополит Галисеј, указујући на опасности које вребају од обједињавања расколника Бугарске, наше и Украјинске Цркве, стоји у допису.
Наставиће се..
Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Poštovani gospodine Vujoviću,
Pažljivo čitam Vaš feljton, zapravo feljtonizirano štivo „Crnja i Gora“. Lepo ste i sasvim jasno u prethodnom delu (2) podvukli zašto je aktuelna vlast namerila da „najpre proglasi ’Crnogorsku pravoslavnu crkvu’ i da je u prvoj fazi odvoje od Srpske pravoslavne crkve. Druga faza: putem propagande treba ubijediti pučinu da je ta crkva bila Rimokatolička i da je treba prevesti u uniju, što kažu Štedimlija, Radojević i Brković. U trećoj fazi prestala bi da postoji ’Crnogorska pravoslavna crkva’ i konstituisala bi se Crnogorska nadbiskupija.“
U vreme kada ste pisali „Crnju i Goru“, pre 17 godina, sve ovo je moglo delovati kao preterivanje. Fatamorgana.
Mi smo danas svedoci da se taj plan polako ostvaruje. Procesi idu paralelno – srbomrsci u CG uspostavili su novu (crnogorsku) naciju ignorišući biološku-DNK stvarnost, jezik (crnogorski) ignorišući jezičku stvarnost i lingvističku nauku, a crkvu (crnogorsku) ignorišući duhovnu stvarnost. Postali su ono što njihovi očevi i dedovi nisu bili, prekopavajući grobove i menjajući nadgrobne ploče – da zatru tragove.
Jezikom srpskim u Crnoj Gori govorilo se od postanja, a poslednjih 100 godina srpski jezik je u Crnoj Gori i zakonom bio potvrdjen kao službeni jezik (pratite kontinuitet normi o srpskom jeziku u zakonodavstvu Crne Gore od Zakona o narodnijem školama iz 1907. do Ustava iz 2007, kada ga Milo ukida, preimenovanjem u crnogorski). Danas imamo i Fakultet za crnogorski jezik, koji vodi Adnan Čirgić – „čistokrvni“ Crnogorac (baš bih volela da vidim kako se izjasnio na popisu), mladjani doktor crnogorskog jezika, prvi crnogorski lingvista i pisac prvog crnogorskog pravopisa, onog sa tri nova grafema – posebna crnogorska palatalna suglasnika!? Pritom, zvanično, prema popisu iz 2011, tim izmišljenim jezikom govori manjina stanovnika Crne Gore – 36,97%, dok srpskim jezikom govori 43,88% njenih gradjana. Groteskno, ali stvarno.
Stoga nije nemoguće da i ovu paracrkvenu CPC sutra proglase „zvaničnom“, a onda i „oduvek“ rimokatoličkom – dekretom, kao što su dekretom preimenovali jezik i naciju. Nažalost, nije fatamorgana. Stvarno je upala mozga!
Poštovani gospodine Vujoviću,
Pažljivo čitam Vaš feljton, zapravo feljtonizirano štivo „Crnja i Gora“. Lepo ste i sasvim jasno u prethodnom delu (2) podvukli kako je aktuelna vlast namerila da „najpre proglasi ’Crnogorsku pravoslavnu crkvu’ i da je u prvoj fazi odvoje od Srpske pravoslavne crkve. Druga faza: putem propagande treba ubijediti pučinu da je ta crkva bila Rimokatolička i da je treba prevesti u uniju, što kažu Štedimlija, Radojević i Brković. U trećoj fazi prestala bi da postoji ’Crnogorska pravoslavna crkva’ i konstituisala bi se Crnogorska nadbiskupija.“
U vreme kada ste pisali „Crnju i Goru“, pre 17 godina, sve ovo je moglo delovati kao preterivanje. Fatamorgana.
Nažalost, itekako ste pogodili u srž, prozreli namere. Mi smo danas svedoci da se taj plan polako ostvaruje. Procesi idu paralelno – srbomrsci u CG uspostavili su novu (crnogorsku) naciju ignorišući biološku-DNK stvarnost, jezik (crnogorski) ignorišući jezičku stvarnost i lingvističku nauku, a crkvu (crnogorsku) ignorišući duhovnu stvarnost. Postali su ono što njihovi očevi i dedovi nisu bili, prekopavajući grobove i menjajući nadgrobne ploče – da zatru tragove.
Jezikom srpskim u Crnoj Gori govorilo se od postanja, a poslednjih 100 godina srpski jezik je u Crnoj Gori i zakonom bio potvrdjen kao službeni jezik (pratite kontinuitet normi o srpskom jeziku u zakonodavstvu Crne Gore od Zakona o narodnijem školama iz 1907. do Ustava iz 2007, kada ga Milo ukida, preimenovanjem u crnogorski). Danas imamo i Fakultet za crnogorski jezik, koji vodi Adnan Čirgić – „čistokrvni“ Crnogorac (baš bih volela da vidim kako se izjasnio na popisu), mladjani doktor crnogorskog jezika, prvi crnogorski lingvista i pisac prvog crnogorskog pravopisa, onog sa tri nova grafema – posebna crnogorska palatalna suglasnika!? Istovremeno, zvanično, prema popisu iz 2011, tim izmišljenim jezikom govori manjina stanovnika Crne Gore – 36,97%, dok srpskim jezikom govori 43,88% njenih gradjana. Manje je veće. Groteskno, ali stvarno.
Stoga nije nemoguće da i ovu paracrkvenu CPC sutra proglase „zvaničnom“, a onda i „oduvek“ rimokatoličkom – dekretom, kao što su dekretom preimenovali jezik i naciju. Nažalost, nije fatamorgana. Stvarno je upala mozga!
Komunisti su nam krivi što su nam pokazali da postoji bolje od ovog ludila.
ДА ИШТА ВЉА НЕБИ СЕ ЗВАЛА И ЦРНА И ГОРА,СТИДИМ СЕ!?
Lijepo pise Vujovic Miso milina za citanje svaka cast
Iako sam Bosnjak podrzavam CPC i mitropolita Mihaila. Pa necu valjda srpsku crkvu i amfilohija vojvodu.
Дакле не чуди да потури подржавају изрод „цркву“. УДБА вам је иста мати, створи вам и „цркву“ и обе нације! Од србских изрода се и не очекује друго него да се сличан изрод сличноме радује!
Комлене ти си буква по рођењу Бошњак по определењу, улизица пи карактеру, универзална незналица и гугломан који не смије да прескаче терапији. И потпуно си у праву Мираш је надлежан за твој случај.
Понављам : не прескачи терапију.
Amfilohije nije vojvoda…
Sto ti to znaci bosnjak? Ko su ti?
Истине ради, за разлику од македонаца,ми смо комунизам прихватили као нову религију и у мјесту на литургију ишли смо у комитет који је постао храм нове нације и одрођеног народа. Црква је постала реликт прошлости и симбол великосрпства,крсну славу су само ријетки одржали, а комунисти су бјежали са сахрана ако би се појавио поп да одржи опијело што је сматрано каприцом или затуцаношћу покојника или фамаилије. Дакле духовни и црквени живот у Црној Гори до појаве митрополита Амфилохија готово је био замро, а да не отварамо тему и о појединим црвеним поповима са картом СК у џепу чији је задатак био да одагнају и то мало преосталих вјерниа од цркве. Ово криминално бестиђе што се данас догађа или израђа у нашој приватизованој држави последица је управо тог времена, са мо што је идеологију замијенила клептоманија.
To su bajke da su komunisti želeli da stvore „Crnogorsku pravoslavnu crkvu“! Ne sporim da neki komunisti jesu to želeli, ali 99% crnogorskih komunista je bilo protiv toga!
@ Komunista,
Неки процент црногорских комуниста је заиста било против, али то су били комунистички корисни идиоти, који су веровали да су сви комунисти по правилу противници религије. Ти идиоти (слепци), нису видели да се њихове колеге са великим жаром боре против православља, а остале вернике комунисте пуштају и негују као љубичицу бијелу. Муслимане и римокатолике.
А ти после толико година, чак и када си видео да су у цара Тројана козије уши, тврдиш да су то бајке? Ако си искрено то рекао, то значи да си баш слепац, али велика реткост у данашње време.
Tadasnji CG komunisti su isti kao ovi danasnji DPS ovci…kako titov djak i gospodar kaze…sta treba dalje o poslusnicima i kukavicima
Komunisti su stvorili „Makedonsku pravoslavnu crkvu“, ali nisu toliko iskorenjavali Srpstvo iz Crne Gore koliko to čine DPS-ovci.
PINUJTE POST AUSTRIJSKOG POLICAJCA U ODRI SVESTENIKA CPC!
Raspopa, ne stavljajte vizuelno, jer on uznemiruju javnost a može i koji,,, šamar,, da pukne, ako naidje na neku babu (. Nezasticenu)
Mičite ovu spodobu sa naslovne…andjeli sa vama…