Црња и Гора: Распопи на дјелу (5. дио)

Пише: Мишо Вујовић

Будући епископ приморски, брачну препреку да постане епископ у то време је објаснио болешћу супруге, којој су лекари-неуропсихијатри забранили даље рађање. „Послије порођаја, супруга се разбољела од тешке душевне болести.

Ја од тада живим монашким животом“, изјављивао је Мирослав, након епископског наречења од стране поглавника Илије, који проблем са женама очито није имао. Остао је упамћен по хомосексуалној афери у коју је, крајем шездесетих, упао с неким морнарима у Бијелој. Мирославу се, у међувремену, омакао још један син.
На сличан начин монашки постриг доживљава и садашњи поглавник Мираш Дедејић који је за себе рекао: „Послије развода ја сам аутоматски нека врста монаха.“

Мотиви Мираша Дедејића да крене путем раскола нису били само материјално-плотне (телесне) природе, судећи по већ изнетим документима УДБ-е. Његов ангажман на „врућем-ђавољем неканонском престолу“ очигледно је убрзан забраном свештенодејства од стране митрополита цариградског за целу Италију господина Спиридона.

Србе који живе у Риму овај поступак васељенског епископа није изненадио, јер о сваковрсним плотним и осталим склоностима нареченог Дедејића поодавно се шушкало међу нашим светом у Италији.

Мираш Дедејић је у Рим стигао са репутацијом авантуристе где је, након женидбе, рукоположен и постављен за пароха при Грчкој православној цркви у Риму. Православни Срби настањени у Риму, појавом у то време великог Србина, листом су из Руске цркве на службе долазили у Грчку цркву, где је служио Мираш Дедејић. Међутим, након кратког времена многи су се разочарани вратили у Руску цркву.

Дедејић, иначе, важи за изузетно дружељубивог, шармантног кафанског саговорника, с коцкарском галантношћу и донжуанским манирима, тврде људи који га дуго познају.

Осим тога, то је човек прилично тајанствене и веома богате животне биографије. Живео је у Зеници, Пећи, Београду, Риму, Москви, Загорску. Попут Јосипа Броза, и он има неколико (не)званичних датума рођења. У књизи дипломираних студената Богословског факултета у Београду пише: Дедејић Млађена Мираш, рођен 8. 11. 1939. у Павином Пољу. Овај датум стоји у писму митрополиту загребачко–љубљанском Јовану, где након суспензије у Италији тражи посао у Српској цркви. У пасошу пише да је рођен 10. маја 1938. у селу Рамово Ждријело, општина Жабљак, док је у писму упућеном патријарху Герману 1959. написаном у Зеници, с молбом за упис на Богословију у Призрену, написао да је рођен 8. јуна 1937.

Теолошки факултет завршио је у Београду, а потом, према сопственом сведочењу, и Оријентални папски институт у Риму. У Москви је похађао постдипломске студије, које није завршио, показујући више склоности ка прелепим Рускињама него према духовности и философији, што потврђује и податак да до сада није ништа написао.

У младости је кратко време провео као наставник у монашкој школи у Острогу. Тада је, вероватно по препоруци УДБ-е, изразио жељу да се замонаши, али у његову искреност није поверовао митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић).
У Риму се дружио са прилично проблематичним светом; један од његових пријатеља је и познати преварант, ученик егзорциста Антонио де Росо, човек који је до сада променио седам цркава и из сваке био искључен.

Доносећи опширан извештај о „лику и делу“ овог италијанског авантуристе, варалице, робијаша и особе очигледно склоне свим врстама подвала, користећи ради веће убедљивости свештеничку одежду, италијански часопис Ил манифесто се пита:
„Како су Црногорци дозволили да им се то деси? Како су били тако непромишљени и без мудрости?! А у свету су познати као оштроумни и дубоко религиозни људи. Како су могли себи дозволити да, поред свих тешкоћа, ембарга, рата, непријатељског окружења, уздрмани шверцом и великим контрастима међу становништвом, њима манипулишу белосветски шпијуни, лажни Витезови Малте, умишљени масони, преваранти, дилери дроге, попови психопате са проблемима идентитета“, ишчуђава се аутор чланка Спирос Јоанидес.

Одговор на ова питања захтевао би једну исцрпнију и комплекснију анализу, али за почетак довољно је упутити се у једном правцу, у чињеницу да је током Другог светског рата од сто једног страдалог свештеника Митрополије црногорско-приморске од комуниста убијено осамдесет седам, док је у том рату живот изгубио само један римокатолички свештеник.

Већина аналитичара црногорског посрнућа недвосмислено оцењују да је Црна Гора више страдала за педесет година комунизма него за време петовековне османлијске окупације, када је била утемељена као држава на јаким духовно-теократским и националним основама.

Веселој дружини Мираша Дедејића на Цетињу придружио се почетком 1999. бивши ученик цетињске Богословије Јелисеј Лалатовић, избачен из школе због фалсификата и тешких крађа. Након одласка са Цетиња, Јелисеј Лалатовић, користећи лаковерност монаха и старешина манастира у Овчарској клисури, успео је да опељеши ионако сиромашне манастирске касе.

Нешто већи улов имао је у манастиру Милешеви. Крајем исте године, „стаду“ Мираша Дедејића приступа већ поменути Живорад Павловић, бивши свештеник СПЦ из Смедерева, коме је маса у Подгорици приликом прошлогодишње „свете службе“ на „светом паркингу“ скандирала „Жик-о-о лопо-в-е-е, Жикоо лопове!“
Аутокефалци су недавно добили појачање у лику цетињског „песника“ Сретена Вујовића. Вујовић је у спушком затвору робијао због криминалних радњи, након чега је више година био у „егзилу“. Међутим, након распада ДПС и престројавања на сепаратистички колосек руководства Црне Горе, Сретен Вујовић постаје дисидент и страдалник због „одбране демократског, националног, културног, сада и духовног идентитета Црногораца“.

Силовање Митрополије црногорско-приморске, коју је још 1219. године основао Свети Сава, наочиглед демо(но)кратских процеса у „сувременој“ и „еуропејски“ опредељеној Црној Гори, која упорно покушава да искорачи из гусала и епског мрака, несметано траје.

Наставиће се..

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Прочитајте још:

Црња и Гора: Распопи на дјелу (4. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: