Црња и Гора: Распопи на дјелу (7. дио)

Пише: Мишо Вујовић

У интервјуу Ил пополу, на питање како објашњава „да војска коју контролише ’српски блок’ напада један историјски град какав је Дубровник“, као и да прокоментарише блокаду касарни, Дедејић одговара:
„Напад на Дубровник, у прошлости црногорски град који је био одређен да буде црногорска пријестоница, објашњавам тиме што се унутар града Срби и Хрвати убијају невиђеном суровошћу. Савезна ратна морнарица, нападајући Дубровник, покушава да продре у град и ублажи климу насиља.

Блокаду касарни је наредио Туђман, славенски Хитлер, који је послао хрватске резервисте да опсједну војнике савезне војске да не би интервенисали и спријечили Хрвате да истјерају Србе из Хрватске“, самоуверен је Дедејић.

Када се говори о политичарима на југословенској сцени, на новинарску знатижељу ко му се међу њима чини најпоузданијим, он одаје јавно признање, наравно, Милошевићу: „Мислим да је Милошевић, иако је екскомуниста, пуно учинио за Србију, ујединивши је са Косовом и Војводином, које је Тито био одвојио.“
Новинар Ил попола такође је био заинтересован да зна шта господин Дедејић „као свештеник и Србин жели Југославији убудуће?“ на шта је потоњи Црногорац одговори:
„Говорећи као Србин, желим да се, када се постигне трајни мир, Србија и Хрватска дефинитивно раздвоје…“

Као и код многих других на политичкој и јавној сцени Црне Горе, и Мирашу Дедејићу се данас јављају лакши облици амнезије. У Монитору чак призива Хашки трибунал:
„Хашки трибунал би требало да позове не само митрополита Амфилохија него и још неке свештенике Српске цркве. Не могу да кажем да су то ратни злочинци али јесу ратни хушкачи.

То је познато широм бивше Југославије, а недавно је о њима објављена и књига СПЦ у рату и рат у њој. Ето, недавно је митрополит Амфилохије изјавио ’Гонили су пророка Илију, као што данас гоне Радована Караџића у Републици Српској на исти начин исте безбожне силе’.

Пошто Амфилохије и његови истомишљеници нијесу у рату на простору бивше Југославије постигли оно што су жељели, сада дио својих планова хоће да остваре у Црној Гори.

Зато мислим да би неко из Србије требао, као што је то учинио Брант у Дахауу, да клекне пред црногорским светињама, односно да се њени државни чиновници извину због свега што се радило и ради у Црној Гори. Јер, ратни злочини, који су чињени прије неколико година у Вуковару, Сарајеву, у Херцеговини и дијеловима Хрватске, слични су онима које је правила српска војска у Црној Гори, двадесетих година прошлог вијека.“

Ни контроверзном Дедејићу нити било ком душебрижнику за људска права, злочине, повреде међународних хуманитарних норми, не пада на памет да постави питање шта су комунисти из Црне Горе (као поменути саветник председника Ђукановића, још увек насељен у веома комфорном и скупом стану у центру Београда), након Другог светског рата радили такозваној „српској реакцији“, „домаћим издајницима“, буржоазији, интелигенцији, обичним грађанима који нису с њима делили идеале Црвеног октобра.

Колико је младића из угледних београдских породица нечујно нестало у пратњи дугих кожних кабаница какву је носио Јово Капа, добивши је на поклон за уступљену вереницу Врховном команданту?!

У другом документу – пасошу стоји да је Мираш Дедејић рођен 10. маја 1938. у селу Рамово Ждријело, општина Жабљак.

У молби блаженопочившем патријарху Герману из 1959. пише да је рођен 8. јуна 1937. Он ту моли српског патријарха да му се омогући упис у Богословију, мада су му тада већ 22 године живота.

Иако „мало“ задоцнио за упис у средњу школу, чак и након што је прошао званични уписни рок, Дедејић бива примљен у призренску Богословију школске 1959/60. године.

Када је био на другој години школовања, писмом од 6. фебруара 1961, а на основу лекарског уверења да болује од гастритиса, тражи да му се одобри екстерно похађање наставе, с обзиром да храна у интернату није била одговарајућа његовим гастроинтестиналним тегобама.

Концизност и сувопарна административна формулација овог писма прилично недвосмислено наводи на закључак да његов аутор није био тадашњи ученик другог разреда Богословије у Призрену Мираш Дедејић.

Захтеву му је удовољено, јер то је било време када Црква није смела себи приуштити луксуз и улазити у сукоб с партијском државом и њеном будном Службом, те је „рано оболели“ Мираш наставио школовање живећи у приватном смештају и, за оно време, сасвим комотно, ако не и на високој нози.

Пошто је са Богословског факултета пре изесног времена фантомски нестао његов досије, заједно са досијеом Светозара Милошевића, оца бившег председника СРЈ и Србије, не зна се поуздано да ли је завршио Богословију у Призрену, Учитељску школу или Гимназију.

Једно је извесно – наука и контемплативно промишљање нису му били јача страна, што се може видети по објављеним књигама, студијама и стручним радовима; наиме, иако се представља као високи црквени великодостојник, иза њега не стоји ниједно теолошко нити било које друго објављено дело. Остаје само нада да ће се, ако Служба државне безбедности заиста икада отвори своје архиве историчарима, научницима и публицистима, једног дана појавити његова Сабрана дела у виду службених белешки, извештаја, дописа и писама.

На Богословском факултету није био упадљив, истицао се једино новцем, галантношћу, хвалећи се, притом, моћним пријатељима. Извесно време је радио у факултетском економату, што је остављало сумњу да новац којим се помало и разбацивао потиче из ионако осиромашеног, интернатског магацина.

Један од његових тадашњих колега, који је у оно време насео на те приче, данас се грохотом смеје својој наивности, питајући се шта је тај несрећник могао да украде – пиринач или црвљиву гершлу!

Наставиће се..

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Прочитајте још:

Црња и Гора: Распопи на дјелу (6. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: