Црња и Гора: Распопи на дјелу (6. дио)

Пише: Мишо Вујовић

„Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање“, написао је Матија Бећковић, присећајући се да су „у једном селу сахрањивали Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркву спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.“

Данас већ остарели носиоци дугачких кожних кабаница у Црној Гори, након Ђукановићевог политичког „салто мортале“ поново јашу – убица се враћа на место злочина, рекао би неко. Јово Капиџић, Вељко Милатовић, Владо Кековић и остали чувари суверености, самобитности и националне особености настоје да у демократски декор уклопе још једну невладину организацију – цркву регистровану у станици милиције.

Наизглед апсурдно, али истинито. Идеолози и егзекутори уништавања Цркве у Црној Гори сада настоје да створе, наравно, своју црквену организацију. У име свете петокраке, Анта, Јосипа и Столице.

У помоћ им пристижу „хуманитарне“ организације, псеудо-цркве, фантомске религије, отпадници других цркава, борци за људска права, читави ешалони превараната разних профила: месије, исцелитељи, спаситељи, магови, пророци и наравно ватикански емисари. Очигледно велика концентрација ликова и детаља с оне стране памети.

Један од њих је „јунак“ италијанске ревије Хроника Мистерије – Антонио де Росо – човек који тврди да лечи неизлечиво, да успешно истерује моћне демоне из људи, да враћа изгубљене овчице, комуницира с прошлошћу…

На Цетињу је овај „спаситељ“ помпезно представљен као „митрополит Равене и цијеле Италије“, „поглавар Цркве која има двадесет парохија“; епархије су очигледно испариле на сунчаном медитеранском тлу. Антонио де Росо је, међутим, у Италији познатији по преварама, обмањивању немоћних и лаковерних, честом мењању цркава и секти…

У Монитору за себе каже: „Ја сам епископ и морам, иако се то некима не свиђа, говорити истину. Епископ увијек мора говорити истину и никада не смије преварити људе или правити компромисе, да би се некоме допало то што говори.“
Позивајући се на Јеванђеље и праштање, Антонио де Росо, у наступу самарићанских емоција, како их он доживљава, митрополита Амфилохија Радовића упоређује са Бин Ладеном, називајући га комунистом, диктатором, човеком без вере.

На ложењу аутокефалих бадњака пред дворцем краља Николе на Цетињу, виђено је неколико садашњих и бивших високох функционера Државне безбедности Црне Горе.

На Цетињу је том приликом, у другом реду, тик иза Мираша Дедејића и његових високих званица, у друштву неколико млађих оперативаца ДБ, стајао и пензионисани шеф црногорске ДБ Владо Кековић, сада један од саветника председника Ђукановића, који је овом приликом потврдио старо правило да полицајац никада није у пензији.

Кековић важи за одани кадар и једног од најбољих пулена озлоглашеног Јова Капичића, коме се на душу стављају масовна злодела с краја Другог светског рата. Међутим, Владо Кековић свог великог шефа и учитеља, у интервјуу Монитору назива „моралном и интелектуалном громадом“.

Та „интелектуална громада“, по мишљењу многих, врховни је идеолог антисрпске хистерије у Црној Гори. За време НАТО агресије Капичић је, осим званичне саветодавне улоге председнику Ђукановићу, незванично био и главни инструктор јединицама које су се спремале за „одлучну“ битку са јединицама Војске Југославије.

Да је тзв. црква, као и њен поглавар, под директном контролом и управом Државне безбедности постоје многобројни докази, почевши од званичног захтева др Божидара Тадића, ондашњег потпредседника Извршног већа Црне Горе (у чијој надлежности је била и УДБ-а) митрополиту Данилу (Дајковићу), датираном 19. септембра 1984, да грађанина Мираша Дедејића замонаши, како би једног дана постао Митрополит црногорско-приморски.

Наравно, мудри Митрополит остао је доследан свом ранијем ставу да Мираша Дедејића држи што даље од своје Епархије.

У то време, Дедејић се налазио у Италији одакле, путем писма, нуди своје услуге Божидару Тадићу:

Господине Председниче,
Желио сам да се сретнем поново са Вама, није ми се пружила прилика због Ваше презаузетости. Желим да Вас обавестим да сам поново у иностранству наставио рад на прикупљању историјске грађе о Црној Гори.
Уколико Црногорску Академију интересује грађа из историје Црне Горе, Србије, Далмације и Албаније могао бих им помоћи уколико желе моју сарадњу, наравно уз новчану надокнаду, јер су микрофилмови и ксерокопије веома скупи. За Ваш научни рад (задужен за ресор полиције – примедба аутора) ја сам вам на располагању.
П. С.
Са Цетињем немам нити желим имати било какве везе, а о цетињском владици припремам рад из ког ће се обелоданити његова личност.
Рим, 11. 2. 1985 год.
Ваш поштовалац, Мираш Дедејић

Да је и његов претходник Антоније (Илија) Абрамовић имао идентичне проблеме сведочи писмо Државног секретаријата за спољне послове од 22. маја. 1957, насловљено Верској комисији, у коме се, према информацијама конзулата из Њујорка, утврђује да се Абрамовић налази у веома тешкој материјалној и моралној ситуацији, „те да има корисно и позитивно држање према нашој земљи и као такав би могао корисно послужити за одржавање контаката са протестантима, као и са другим црквеним групама у Америци.

Имајући то у виду, Конзулат предлаже да се за Абрамовића обезбеди минимална месечна помоћ…“ стоји у допису. Очито да је живот у туђини препун изазова и искушења, а изазовима Службе, за коју се говорило да има доушника мало мање од грађана, судећи на основу многих тек објављених докумената тог времена, ни много јачи карактери нису одолели.

Када је реч о Дедејићу лично, извесно је да припада такозваним школованим и инструисаним кадровима, што намеће закључак да је веома рано врбован, по свему судећи за време одслужења војног рока.
Неоспорно да је Мираш Дедејић човек веома богатог животног искуства и, за разлику од свог претходника, као и неких веома блиских и јаких саветника из „сестринске цркве“, није „алтернативно“ опредељен.

Упућени Цетињани тврде да живи нормалним породичним животом, осим, наравно, када с времена на време мора да одигра улогу митрополита „Црногорске цркве“. Дедејић је до сада живео у Зеници, Павином Пољу, Пећи, Београду, Риму, Москви, Загорску…

Као и Стане Доланц, коме су након „школовања“ у Москви измешали датуме рођења, и Дедејић је човек који је „у неколико наврата“ рођен на разним местима. Изгледа да му се јадна мајка, због потреба Службе, грдно намучила док га није донела на овај свет.
У књизи дипломираних студената Богословског факултета у Београду пише: Дедејић Млађена Мираш, рођен 8. новембра 1938. у Павином Пољу. Исти датум наводи се у писму митрополиту загребачко–љубљанском Јовану, од 16. маја. 1995, где овај „перспективни свештеник“ о себи говори у веома прегалачком и страдалачком тону:

Поред обављања дужности у Грчкој цркви, успио сам да организујем Српску црквену општину у Риму, са намером да се подигне храм или капела, да Срби у Риму не буду везани за туђе храмове па се тако отуђе од Српске православне цркве. За овај рад измолио ми је од Синода епископ шумадијски господин Сава.
Зато што сам организовао Српску црквену општину у Риму Грци су ми замерили, дошло је до неспоразума, па ме митрополит Спиридон ставио под забрану свештенодејства (усмено) на три месеца. Нажалост, овакав поступак наишао је на одобрење и предлог да ме рашчини од појединих великодостојника Српске православне цркве.
Митрополит Спиридон ми је обећао (усмено) да ће ми дати канонски отпуст ако ме неки српски Архијереј прими у свезу свога клира.
У Риму живим доста дуго, знам скоро сваку српску кућу и веома су ми привржени, и зато мислим да би ту могао највише да урадим на корист Српске православне цркве.
У нади да ће моја молба бити повољно решена остајем унапред захвалан.
Целивам свету десницу и молим свети архијеријски благослов, Вашем Високопреосвештенству одани,
јереј Мираш Дедејић.

Своја српска осећања није скривао ни на протестима поводом бомбардовања Републике Српске, величајући лик и дело Слободана Милошевића, о чему су својевремено писале Вечерње новости.

Посебно ће, међутим, остати упамћен Дедејићев интервју Ил пополу, из новембра 1991, који је дао као свештеник Грчке цркве у Италији. Тај интервју је био највећи камен спотицања за његову „интронизацију“ на светом тргу Маршала Тита у Цетињу.

Најбурније је реаговао тадашњи председник ’Одбора за вртање аутокефалности’, Данило Радојевић, који је Дедејића оптужио, ни мање ни више, него за великосрпство и четништво. Радојевић је сматрао да једна таква конфликтна и сумњива особа може нанети више штете него користи.

Данас су, и међу најстраственијим поборницима идеје о аутокефалној цркви, све гласнији они који тврде да је Дедејић са својом путујућом трупом упропастио целу ствар. Јер, нажалост, и у самом клиру Митрополије је било неких присталица идеје о Црногорској цркви, али су се, угледавши веселу и распојасану братију предвођену Мирашом, веома брзо охладили у својим чувствима.

Наставиће се..

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Прочитајте још:

Црња и Гора: Распопи на дјелу (5. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: