Црњански, великан којем нијесу могли да опросте српско становиште

„Има људи који, као Милош Црњански, и деценијама после одласка изазивају отпор. То онда значи да њихово духовно струјање, које се оспорава у њиховој егзистенцији, удара у невидљиве зидове културе и преноси расправу са карактера на законе културе унутар којих се оспорава једно дјело или један дух. То је нешто чему сам посветио пажњу и премјестио тежиште уобичајеног размишљања о једном писцу“.

Тако професор Мило Ломпар за Спутњик објашњава иницијалну тачку из које је настала његова обимна студија „Црњански, биографија једног осећања“.

У њој нема свих чињеница из живота великог писца, нити анегдота и пикантерија, иако их је било много. Њено тежиште је, према ријечима др Јована Попова, духовна биографија писца.

„Можемо рећи и политичка биографија, приказ путање интелектуалног развоја Црњанског, али и његовог социјалног бића и свега онога што је можда понекад у другом плану, што се не види на први поглед, што није било у фокусу ранијих истраживача. То је комплексна слика комплексног писца, који је радикални модерниста у почетку, а који је у зрелим годинама одједном почео другачије да доживљава и схвата смисао историје.

То је слика некога ко политички није могао да пронађе своје мјесто ни на љевици, ни на десници. Увијек је нешто сметало, увијек је нешто било субверзивно.

У грађанском друштву није било мјеста за њега зато што није био присталица либералне западне демократије. Опет, није могао бити, као што су му приписивали, ни поклоник фашизма, јер један антисемитски популизам апсолутно није био спојив с њим. Био је неко ко је стално остајао свој и сам“, подсјећа Попов.

Он сматра да је то што је Црњански гледао свијет својим очима и о њему мислио својом главом, упркос егзистенцијалним неповољностима које је имао била његова срећа у стваралачком смислу, пред вјечношћу, у историји књижевности.

Једна од основних парадоксалности живота Милоша Црњанског, према мишљењу професора Ломпара, била је у томе што је упорно избациван на маргину, а жарко је желио успех.

„Има људи који су заузели позиције аутсајдера, маргиналца из револта, из бунта, као Тин Ујевић. Има оних као Растко Петровић који су били аполитични, а то је већ самосталан избор који вас води на маргину. Дакле, и они су, на неки начин, остали у складу са својим избором.

Црњански је био човјек који је желео да води, да даје ритам времену, који је носио снажну умјетничку самосвијест, који је разумио да то што он говори није тако често, готово је уникатно. Црњански је желео успјех, желио је конвенције. Он им је на извјестан начин ишао у сусрет, али је увијек дјеловао као човјек који ће се негдје саплести. Није могао да их прати, а да не изазове извјесно помјерање које је угрожавало његов положај. То је за мене највећи парадокс.

Имате великог писца, велики дух, велики резултат већ на самом почетку, а, опет, култура га прихвата са извјесним одстојањем и у извјесном смислу се са њим не идентификује.

Полемичан и страствен

Црњански је, у суштини, парадоксалан упркос самом себи и то је по мени главна драма његове личности. То је дух несаобразив са свијетом. Он има ту драму карактеристичну за 20. вијек, то осјећање извјесне отуђености од свега око себе и често и од себе самог. То је оно због чега нас његова литература погађа, јер она погађа универзалну димензију“, објашњава Ломпар.

А да је писац „Лирике Итаке“ био парадоксалан и у политичком смислу свједочи његово изразито опредјељење за национално у времену када југословенска држава нема националну димензију, подсјећа професор Ломпар за „Спутњик“

„Црњански изванредно осјећа векторе времена, али не успијева да се уклопи у њих. То је једно искакање из ритма, које је, међутим, у његовој литератури оставило изузетне моменте, јер је имао способност приближавања и удаљавања саме стварности. Његов живот је, у неком смислу, у мом схватању, потврдио нека од његових најдубљих унутрашњих искустава.“

Полемичан и страствен, Црњански је улазио у ринг и, углавном, губио битке. У књизи професора Ломпара детаљно су описане полемике са „Нолитом“ и „Српском књижевном задругом“, које су, на извјестан начин, трајно опредјелиле његову судбину.

„Већ је „Дневник о Чарнојевићу“ изазвао сукоб са грађанским свијетом, сматран је готово порнографијом. Онда он пише „Сеобе“, које су у извјесном степену у складу са очекивањем грађанског свијета.

Међутим, „Љубав у Тоскани“ провоцира својим неконвенционалним третманом културно-историјских чињеница, али у суштини провоцира грађанску осјећајност и Марко Цар реагује.

Црњански прави једну од карактеристичних грешака свога живота, не прима мирно ту врсту оцијена. То је оно кључно у чему се он разликовао од Андрића, јер је Андрић знао да пређе ћутке преко таквих ствари, преко личних увреда.

Црњански не, јер је погођен у живац, у једино до чега је истински и највише држао — у то да је умјетник. А Марко Цар му каже да, у ствари, није уметник, него шарлатан.

Црњански се не задовољава тиме да полемише са Царом, него прозива „Српску књижевну задругу“, а пошто ту сједе исти људи, практично прозива и Српску краљевску академију, „Српски књижевни гласник“.

Директно се конфронтира са водећим интелектуалним ауторитетима грађанског свијета. Црњански је могао све да издржи, многа понижења, али не и његово умјетничко оспоравање. Када су му шест година прије смрти рекли да је, према анкети, његов роман други на листи најбољих, а први „Проклета авлија“, он је рекао: „Ниједном нашем писцу, па ни мом пријатељу, нобеловцу Иви Андрићу, не бих признао да је његово роман бољи од мог“, илуструје Ломпар.

„Још као почетник 1918. године, писао је Јулију Бенешићу: ’Молим Вас да остане све како сам написао, код мене је све хотимично, чак и моја интерпункција‘. То је дакле човјек од 25 година који каже: „Не мијењајте ми зарез, ни тачку“. И то ће тако остати до краја живота“, констатује Ломпар.

Није Црњански имао веће шансе за успјех ни у полемици са Мирославом Крлежом коју је изазвао текст „Оклеветани рат“, због којег га је хрватски писац назвао апологетом рата.

Професор Попов подсјећа да је тај текст Црњанског настао као реакција на један талас пацифизма који је кретао из поражених земаља и народа у Првом свјетском рату са циљем да се обезвриједе побједа, жртва и херојство побједника.

„Онда се ствари извргавају руглу, подсмијеху и то је оно на шта је Црњански реаговао“, подсјећа Попов.

„У свом тексту он реагује на пропагандни пацифизам. То је оно што је позадинска намјера, што је у цијелом том тобожњем човјекољубљу позадинска линија. Црњански уочава злонамјерну тезу да он уздиже рат као нешто што је иманентно човјеку и што је позитивно зато што он уздиже управо тај одбрамбени, херојски рат, а прије свега мисли на српску епопеју у Великом рату.“

„Крлежа и Црњански нису антиподи као рецимо Андрић и Црњански. Обојица су живи, бујни темпераменти. Црњански у младости води преписку са Крлежом.

Он са свима њима жели да буде близак, има потребу књижевног саобраћања, неког књижевног братства. Он је препознавао и Крлежину и Андрићеву вриједност, као и они његову. Али у тој полемици се испољило управо то да из Крлеже проговара ’хабзбурговац‘, неко ко није прежалио распад Аустроугарске, а ко је опет пронашао своје мјесто. Крлежа се кладио на нешто, на комунизам, па је нешто и добио.

Андрић се кладио на све и добио је све, а Црњански се није кладио ни на шта, па је ништа и добио. У Ломпаровој књизи поређења између Црњанског и Андрића иду тако развијено на различитим нивоима и у слојевима да практично Андрић, упоредо с Црњанским, у другом дијелу књиге постаје њен јунак. И то не баш позитиван“, сматра Попов.

Аутор студије „Црњански, биографија једног осећања“ увјерен је да је добар дио пишчевог усуда био везан за српско становиште, те да је због тога био предмет великих нетрпељивости.

„Оно је сматрано готово неприхватљивим. А треба рећи да Црњански није био неки програмски националиста. Напротив, био је изразити Југословен који је, суочен са чињеницом да постоји посебна хрватска и словеначка позиција, рекао да треба да постоји и наша. А то је реактивно становиште“, закључује Ломпар.