Црно слово српског народа Метохије – У спомен убијеним младићима

Данас се навршава 15 година од масакра над шесторицом српских младића у кафићу ,,Панда“ у центру Пећи, који је био најава за ,,програм“ који је услиједио пола године касније када је Метохија очишћена од Срба.

Ко је убио младиће? Ко је наручио убиства?, питања су која немају одговора свих ових година, од 14-ог децембра 1998. године.

Најмлађи, Иван Обрадовић био је ђак прве године пећке гимназије ,,Свети Сава“, као основац био је ђак генерације.

Одликаш треће године, Зоран Станојевић.

Матуранти, Драган Трифковић и Вукосав Гвозденовић.

Студент Иван Радевић.

Те ноћи, 14. децембра, албански терористи зауставили су њихове снове, планове и наде њихових родитеља.

Њихов друг, Никола Рајовић, који је игром судбине преживео масакар оставио је сјећање на то вече:

Нешто после 20 сати, док смо седели у кафићу, чуо сам страховит тресак врата, а одмах и рафале. Моји другови су падали. Један за другим. Сећам се двојице маскираних, у црном, који су пуцали. Лица су им била заклоњена капама. Први је пао Ивана Радевић, оборило ме његово клонуло тело. Чуо сам Лазара Обрадовића који се ту затекао. „Сине мој, сине“, али ни његовом Ивану није било спаса. Пуцњи испаљени у српске младиће који су се после школских обавеза окупили у кафићу, одјекују и данас. Али само у главама њихових унесрећених породица, прогнаних са вековних огњишта у Пећи. И свака се, свих ових 15 година, сваког јутра буди са питањем: да ли ће правда икада стићи наручиоце и извршиоце овог злочина?

Током свих ових година наше заједничке немерљиве несреће и непребола за нашом децом, нема адресе на коју се нисмо обраћали и тражили одговор на питање: ко их је побио? Тражили смо да се започета истрага у години када се злочин догодио настави касније када је међународна заједница преузела управу. Тражили смо то и од наших власти у Београду да учине све да било какав одговор добијемо – каже за „Новости“ отац Светислава Ристића, Љубиша. – Сви су се оглушили. Нико није изразио ни најмању спремност да учини конкретан корак да се убице пронађу и приведу правди. И ја то доживљавам као да нам децу поново убијају.

,,Једина кривица наше убијене деце била је што припадају српском народу. Међународна јавност се тада није згражавала над овим злочином. Али ни домаћи душебрижници који су бринули о људским правима. Нико. Ни онда. Ни данас. Ми, родитељи, препуштени смо сами себи. Одбачени и понижени. Замислите како је родитељу кад му убију дете, а никог осумњиченог. Никог осуђеног. Како је, можете ли да претпоставите да се с таквом суровом реалношћу живи„, ријечи су Љубише Ристића.

Умник није имао намјеру да да настави истрагу масакра над нашом дјецом, каже Ристић. Српска полиција је водила истрагу до почетка бомбардовања а када се повукла све је стало.
Умник није желио наставити истрагу, а очигледно ни Еулекс. А ми ,,Ми родитељи морамо да се боримо. Док живимо да се барем не забораве наша недужна деца“, додаје Ристић.

Родитељи убијених младића били су принуђени да тјела своје дјеце пренесу тамо гдје су нашли уточиште. На то су их приморале стравичне слике оскрнављених комшијских гробова својих Пећанаца, поломљених споменика и оборених надгробних крстова. Гробове своје дјеце посјећивали су уз обезбјеђење међународне војксе.

Црно слово српског метохијског народа. Ко је наручио убиства, ко је извршио и данас су питања без одговора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: