Црногорци – врста без предака

Пише: Илија Петровић

У потрази за једном својом причицом о насељавању србских добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918 – у “но­ве крајеве”, у рачунару набасах на текстић затурен ко зна због чега и како.

Ево га сад:

На Сајму књига у Новом Саду, 18. марта 2023. године, громогласно и “муњевидно” представљено је “црногорско ћириличко штампарство XV и XVI вијека” – оно старије помињањем Црнојевића штампарије, а оно нешто млађе, уз име Божидара Вуковића Подгоричанина (око 1465-1539).

Само су наглуви, слабовиди и “неговорни” били делимично заштићени од небулоза тамо саопштаваних, небулоза које се у србском племену Кучима, од пре подруг века увученим у злосрећне црногорске границе, пропраћају већ пословичном поруком извесном Пеку Савову, подалеком претку неких данашњих националних Црногораца, да “мања” – да смањи “доживљај” и не лаже толико да “брда ваља”.

Случајно се затекох тамо кад један осредње стар Куч пошто је осмотрио крупнописану поруку којом је сајамски излагач представио своје “знање” о неком поодавном штампарству, крупним гласом као да дозива некога на неком подалеком брду, запита себе: “Каква ви је ово лажавина овође на ову плочу”?!

Случајно се потрефило да се тај са замишљеног брда, подоста млађи, затекао на корак-два од “испитивача”, тако да је одмах могао одговорити да је све онако како пише на “огласној табли”, да су Црногорци писмени “још откад, млого прије Срба и немој да вичеш, сметаш онијема тамо што снимају нешто за телевизију”.

После ни десетак секунди открило са да је из Куча и тај бранилац црногорске писмености, па му је постављено питање како то да он, Куч, потомак оних који су преживели геноцидну Црногорску похару Куча, на Петровдан 1856. године, заступа црногорске беспослице. Одговор му беше врло одбрамбен: “Марко Миљанов био је онда код књаза, а Марко Миљанов је најпаметнији Куч”.

Биће да је и њему самоме остало непознато шта је хтео да каже толиким паметовањем, те се барем неколицини случајних сведока кучког надгорњавања око црногорске “писмености”, али и повеликом броју оних који ће се наћи пред питањем ко то краде србску повест и србску духовност, мора понудити “речник” непознатих и мање познатих истина.

На пример:

Штампарија Црнојевића. Прва србска штампарија основана 1493. у Ободу, утврђењу изграђеном 1475. на брежуљку изнад Ријеке Црнојевића, у Црној Гори, за седиште србске династије Црнојевића која је до 1496. године управљала србском облашћу Зетом. Штампарија коју је, преко тазбинских веза, добавио из Венеције, радила је под управом јеромонаха Макарија а под покровитељством Ђурђа Црнојевића (друга половина 15. века -1514) .

Октоих. Прва књига штампана у Штампарији Црнојевића била је Октоих првогласник, за штампу припремана током 1493, а идштампана првих дана 1494. године. Потом су штампани и Октоих петогласник, Псалтир, Требник/Молитвеник и Четворојеванђеље.

Божидар Вуковић Подгоричанин. Србин, по завичају самопредстављен као Подгоричанин, али и, у тадашњем регионалном смислу, Зећанин, како је то назначио на икони Тајне вечере дарујући је грчкој православној цркви Светога Ђорђа у Венецији. Да је баш тако, сведоче Митар Пешикан (1927-1996) текстом Уз монографију “Пет векова српског штампарства” (1993) и Ристо В. Радуновић (1086), прилогом О именима војводе Божидара Вуковића Подгоричанина”, објављеном у зборнику Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина, Црногорске академије наука.

Србско штампарство. Почев од 1519. године, Божидар Вуковић је у својој венецијанској штампарији у Венецији објављивао србске ћириличне књиге богослужбеног (и богоугодног) садржаја, међу њима и Псалтир, Служабник, Молитвеник, Октоих петогласник, Требник… које су стизале до србских цркава по поробљеним србским крајевима, али и до европског Истока.

Октоих петогласник. Књига је штампана по примерку који су Божидару Вуковићу предали “свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отчеством же от мјеста Пријепоља”.

Србске књиге. У предговорима и поговорима одштампаних књига, Божидар Вуковић истицао је да многим србским црквама и манастирима недостају србске богослужбене књиге, делом и због тога што су “иноверни” уништили многе од њих.

Родољубље. У поговору свога Молитвеника из 1536. године, Божидар Вуковић пише да Германи (“Фруги”), Грци и остали народи (“и иније језики”) штампају “божественија писанија”, те је и сам зажелео да “и наши србскаја и блгарскаја такожде, на типарех составити”, односно одштампати.

Годишњица гутенбершка. Године 1890, у Мајнцу, у Немачкој, прослављан је неки јубилеј Гутенбергове штампарије (Јохан Гутенберг, око 1400-1468), прве у људској повести. На тој свечаности, о првој србској штампарији беседио је др Лазар Томановић (1845-1932), рођен у Боки, матурирао у новосадској гимназији, у Црној Гори србски политичар, судија, књижевник и публициста. Његови слушаоци могли су само констатовали “да Срби, који су још тада имали тако високе културне домете, не морају да се плаше за своју будућност”, а ободски Октоих приказан је у немачким листовима као бисер пратеће изложбе.

Годишњица црнојевићка. Четири године касније, на иницијативу Милана Милићевића (1831-1908), председника Србске краљевске академије и трудом Лазара Томановића и Павла Аполоновича Ровинског (1831-1916 – у Црној Гори: Павла Руса, у Русији” Павла Чернагорца), историчара, етнолога, филолога… – на Цетињу је, као свесрбска свечаност, обележена четиристота годишњица Штампарије Црнојевића.

Тако 1894, а 2020. године, један млађани Цетињанин, тек му је четрдесет, историчар (можда и доктор од те науке), кустос у Музеју новца црногорске Централне банке, све ће то представити вешто избегавајући помињање било чега србског, тако да је “јубилеј који је том приликом одржан, био врло битан за културни развој Црне Горе. На прослави су били гости не само из Црне Горе и са Балкана већ и из других веома развијених и политички утицајних земаља Европе. Обиљежавањем овог догађаја покушало се показати да Црна Гора, поред своје ратничке, има и културну прошлост, која по свом значају излази из локалних оквира и своје мјесто заслужује у свјетској културној историји и баштини, тиме што је њена штампарија била једна од првих у Европи и свијету крајем 15. вијека. Обиљежавањем јубилеја, црногорска држава, само неколико година након међународног признања, хтјела је показати да и поред своје неразвијености, условљене сталном борбом за слободу, има културне коријене достојне цивилизоване Европе”.

Биће да је тај Цетињанин, по нечем ‘вамо близика ономе Кучу који на књижном сајмишту новосадском устврди да су Црногорци писмени “још откад, млого прије Срба” јер су, ето, имали штампарију коју основа Ђурађ Црнојевић, Србин, владар србске области Зете, не знајући да ће га Милован Ђилас (1911-1995), врли брозовић, 1945. године ретроактивно “унапредити” у националног Црногорца.

Очекује се да ће се исти тај, ако баш не он а оно неки његов исто(не)мишљеник, сукобити с оним хрватским “теоретичарем” са портала Хархавати (или Харахвати, или Харвахати) око “открића” саопштеног 3. новембра 2006. године да ли су подручја “оданде” – “не само Босна, него и Панонска низи­на, Укра­јинске и Руске низије све до Урала, пространства источно од Каспиј­ског мора све до Индијског оцеана”, настањена Хрватима или Црногорцима.

Све то за инат свима и свакоме, понајпре династима из ло­зе ње­гушких Петровића који су јасно разликовали појмове Србство и Цр­но­горство.

Владика Петар Први, Свети Петар Цетињски, уо­чи би­т­ке на Марти­ни­ћи­ма (1796) позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено срб­ско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, у оче­ки­вању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непри­јатеља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољно­сти”.

За Петра Другог, владику Рада, Црногорци су “дичне горе српско племе”, “народ срп­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе српске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм српске славе” и “зачатије храбра Српства”. Када 1845. годи­не тражи од српске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало српско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до је­дине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки инопле­меник и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону на­шу домаћу правицу уживати како и сваки Цр­ногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола који Ловћен назива “Олимпом српским”, о Божићу 1912, под Скадром, својим војницима-витезовима чести­та “српске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још вели­чанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђедова и мојијех пред­шаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: