,,Црногорка“ 1885: Кунем ти се Српском црквом, православном вјером мојом, за слободу Црне Горе нећу жалит’ своје крви

Кунем ти се српском црквом, православном вјером мојом, и именом и значајем и слободом златном својом. И тако ми свију мошти, и тако свију свеца, и тако ми неба, земље, сунца, зв’језда и мјесеца. Борићу се као тигар, јуришаћу на злотворе – за слободу Црне Горе нећу жалит своје крви, стихови су истакнутог српског интелектуалца родом из Грбља, Филипа Ј. Ковачевића, који су објављени у цетињском листу ,,Црногорка“ 1885. године.

Једној Црногорки

Кунем ти се главом мојом
И вијеком свога жића, —
И тако ми српске славе,
И поштења Обилића;
Кунем ти се мишицама
Црногорских соколова,
Кунем натњом рода мога
Од Косова — од вјекова;

И тако ми сваке муке,
Што је Србин претрпио, 
И тако ми Бог помога’,
Ђе га игда помолио;
Кунем ти се лебом својим,
Који овђе вјерно ијем, —
И тако ми Божје крви,
У причешћу коју пијем;

Кунем ти се српском црквом,
Православном вјером мојом,
И именом и значајем
И слободом златном својом; 
И тако ми свију мошти,
И тако свију свеца,
И тако ми неба, земље,
Сунца, зв’језда и мјесеца; —

Кунем ти со нрвом сузом,
Те из ока чојку паде
Кунем задњим уточиштсм
Златоткане љуцке наде;
Љубави ми оне чисте
Српске мајке Југовића,
И туге ми њене горке
За својијех девет тића;

Оружја ми свејетлога,
Та ми оно не рђало, —
И срамотну погибију
У помами не задало; —
И тако мн оца мога
И тако ми мајке миле,
И тако ме не презреле
Посестриме српске виле: —
Ја те љубим!

Ох! љубав је
Без љубави туга веља:
Пунан свијет таштих жеља
Без признања и милости:
Чаша меда у океан
Очајања и жалости!
А за тебе није свијет
Онај прости хладних груди;
За тебе су живе душе,
Пуна срца, — добри људи.

Ох! љуби ме! Моје прси
Простране су и велике,
Љепоте ћу у њих сабрат
Васионе свеколике;
Пробудићу успаване
Жеље, наде, осјећаје,
Узнијет се на висину
Откло жарко сунце сјаје:

Па ћу тада пјесме вити
Славопојке свакојаке, —
Пјесмама те извијати
Над свијетом под облакс.
Сакупићу нотње шарне,
Поскидати звј’езде сјајне,
Уграбити златне зраке
Веселице зоре бајне;
Дугу ћу ти с неба свући,
У дугу те сву обући;
Сунцем ћу те обрадити,
Мјесецом те опасати:

Славићу те као Бога —
Ка’ идола свога.
Ох! љуби ме, Црногорко!
Ја ћу теби в’јенац свити,
Који ће ти бесмртношћу
Дивну главу окитити.
Твоја слава ориће се
По дубрава и лугова;
Њена јека биће јача
Од вјетрова и валова:
Сваки ћете поштовати
И завиђат увијека
Срећи, части, задовољству,
Што ћеш наћи код менека.

А ја ћу ти добар бити:
Бићу миран као јање,
Бићу хитар као лане,
Бићу радан као мрави, —
Бићу вјеран и постојан
У штовању и љубави.
За тебе ћу милост просит
Свакој цркви и светињи;
Залогај ћу предвајати
Па дијелит сиротињи; –
И молићу вишњега Бога
Да те држи једру, чилу,
Да ти свако добро даде
На мојему крилу.

Љуби мене, Црногорко!
Бићу честит на дивану,
Бићу јунак на мегдану;
Тимарићу врана коња,
А оружје свијетлити:
Кад затруби бојна труба
На поклич ћу први бити.

Борићу се као тигар:
Јуришаћу на злотворе;
За слободу Црне Горе
Нећу жалит своје крви;
Ђе најжешћа мука буде
Свуда ћу ти бити први.
Срамоте ти дон’јет не ћу;
А кад би то могло бити,
Тад ћу прије умориги
Заљубљено срце моје, —
Све рад тебе, Црногорко,
И љубави твоје!

Прочитајте још:

,,Црногорка“ 1884. о књазу Николи: Као владар, као човјек, као Србин, као пјесник – он је српском роду дика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: