,,Црногорка“ 1885. Ловћену: Здраво да си царе Србинових гора, олтара српског браничу и штите

Здраво да си, царе, Србинових гора! Пирамидо горда, врх сињега мора, ти олтара српског браничу и штите, ти сарано крви за Српство пролите. Наша слатка дико, и надо и славо – Ој, Ловћене здраво, патриотски су стихови Филипа Ј. Ковачевића, који су објављени у цетињском листу ,,Црногорка“ 24. јануара 1885. године.

Ловћену

Здраво да си, царе, Србинових гора!
Пирамидо горда, врх сињега мора;
Ти олтара српског браничу и штите,
Ти сарано крви за Српство пролите:
Наша слатка дико, и надо и славо, —
Ој! Ловћене здраво!

Мучениче свети, коме нема пара,
Прегаоче силни, који чуда ствара:
Који Српству душу удану у груди,
И бриткијем мачем слободу пробуди, —
И показа св’јету што је српско право:
Да си ми здраво!

Из туђине пусте ја се враћам сада —
У туђини доста убило ме јада —
Па кад жељан гленем уз те твоје стране,
Од радости суза низ лице ми кане,
Од радости срце скочи ми у грудим’,
Па ти пјесму гудим.

Моја пјесма није какво чудо старо; —
Зуб времена стара чуда је похар’о:
Прометеју ланци прсли су на ст’јени,
Нестало јо Грчке и богова њени’; —
Но је она преста: ја говорим само
Што сви осјећамо.

Обиша’ сам доста по свијету краја
И видио доста на свијету сјаја:
И високих гора и страсних ст’јена,
Али теби равна на свијету нема; —
Ти си тако мио ка те љубит смије,
Да милијег није

Ја се радо сјећам својих млађих дана
Када ми вазда свита зора обасјана
Како ми бијашо сво пуно и равно
На нодножју твоме — ао доба славно! —
Ту осјећах, пјевах, љубијах, живијах,
Ту најсретниј’ бијах.

А како је тамо кроз те туђе краје!
Та ни сунце тамо овако не сјаје!
Другчији су људи, другчије и ствари:
У туђини нико за никог не мари ; —
Нигђе није слађе ка’ у кршу твоме
На огњишту моме.

Весело је небо, веселе су горе;
Лијепа су врела, лијепо је море;
Слађано су жеље, пунане су груди,
Искрена су браћа, а људи су људи:
Ту је слатка рака, ту јо земља лака, —
Ту су добра свака.

Луд је овај свијет, све за срећом тежи,
Ка’ да ј’ срећа луда, па од њега бјежи,
А срећа је уз нас, нигда није мимо;
Ћорави смо само, па је не видимо:
Ко за Српство живи куд ће њему среће
Од Ловћена веће!

Је ли велиш чара, љепоте гиздаве,
И поноса српског, наше части, славе,
И прошлости дивне споменика љета —
И све, што Срб има овога свијета:
Тамо под облаке, у свој својој дражи
На Ловћену тражи.

А ако те када туга преовлада,
Будућности српске да ће свенут нада, —
Вргни око само уз то крши дивље,
Па се тјеши — срећан када имаш с киме!
Јер док Ловћен стоји на тој тврдој лити
И Српства ће бити.

Јест бријеже врли, моје мило ст’јење,
Ти си уток, нада и српско спасење;
Ковчег старе славе, гласник среће нове
И све оно Србин што својијем зове:
Дуга, уз коју се Српство к небу диже,
Да је Богу ближе.

У твојему крилу зачеће је било
Свему, што је наше Српство прославило.
На мачу и перу у сјечи и крви
Не стидиш се никог — свеђ си био први:
Великих умова, великих јунака
Ти си српска мајка.

Од Косова бојног, — ал’ је дуго било!
Колико се вала о теби разбило!
Колико је сила јуришало на те,
Да те стресу, сломе — у понор обрате!
Ал’ још нико твоје не покрену виси:
Непомнчан ти си.

Душману на ужас Србину на дику
Стојиш ув’јек охо св’јету на видику, —
Пирамида горда врх сињега мора —
Здраво! здраво, царе, Србинових гора!
Наша слатка дико и надо и славо:
Ој! Ловћене здраво!

Прочитајте још:

,,Вјесник“ 1915: Ловћен је света планина и кандило српске слободе, напад на њега је удар ножем у српско срце

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: