Црногорска државност – српски континуитет и антисрпски дисконтинуитет
1 min read
Никола Јовић
Пише: Никола Јовић
Црногорска држава је црпила свој легитимитет и разлог постојања искључиво ради два разлога; очувања српског идентитета и ослобођења и уједињења у једну српску државу.
Дакле, ако црногорска државност не следи ова два „државна разлога“, она нема право на историјске тапије над (неспорно српском) Црном Гором (Светигором, Дукљом, Зетом…), већ само над оним периодима фашистичке окупације, комунистичке диктатуре и милократије од 2006. године до данас.
Црногорска државност, уколико се посматра интегралистички, у склопу целокупне српске историје (што је уједно и једини исправни поглед на ово питање), одликује се, упркос дуготрајности свог постојања и карактера, ипак једном привременошћу које су били свесни сви њени владари од првих до последњих (српских) из династије Петровић-Његош.
Све је почело „после Косова“, тј. пада у турско ропство, што је дошло више деценија након Косовског боја 1389. године јер су српске земље у етапама освајане од стране Османлија.
Песнички, али такође и историјски утемељено, насељавање Црне Горе као прибежишта Срба од домета турског ханџара, описао је и Његош у свом „Горском вијенцу“, кроз стихове које изговара чувено Коло:
„Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу.“
Дакле Црна Гора (некадашња Светигора) је постала привремено уточиште за све који су након пропасти српских средњевековних држава од Турака бежали у Турцима далека, мрска и страна брда и неприступачне високе планине. Чак и сама Његошева породица је пореклом из Босне, а у Црну Гору су дошли бежећи пред турским зулумом. И ту где су у средњем веку владали Властимировићи, Војислављевићи и бројни други, све док Немањићи нису ујединили готово све српске земље у једну државу, ту где је Иван Црнојевић међу последњима поклекао пред Турцима, ту је поново заблистала искра српске државности, крајем 18. века, која није била ништа друго него само фрагмент, делић некадашње свеопште српске државе.
О томе јасно сведочи и најпознатији и најумнији владар Црне Горе, Петар II Петровић Његош, који у писму Георгију Николајевићу, послатом са Цетиња 18. октобра 1850. године каже: „Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града.
Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови – све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.” Дакле и он сам признаје да је Црна Гора само један део, један „ћошак“ на развалинама некадашњег Душановог царства. Ако некоме ни ово није довољан аргумент да поверује да је Црна Гора (као нпр. и краткотрајна Српска Војводина 1848./1849. године, или српске устаничке територије у Босни и Херцеговини 1875-1878. године), постојала само да би очувала и сабрала у себи све више Срба и српског до коначног утапања у нову свесрпску државу којој би основа и центар била Србија и Београд као главни град, нека прочита у наставку главне компоненте уговора Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе, где је црногорска држава потписала да буквално пристаје на свој нестанак кад наступи настанак нове свесрпске државе.
Реч је о споразуму потписаном за време друге владавине кнеза Михаила у Србији (1860-1868.) и кнеза Николе (1860-1918.). Кулминација добрих односа ова два српска суверена јесте управо споразум о заједничкој војној сарадњи и уједињењу српских земаља, чији је формални назив „Уговор између Србије и Црне Горе од 23. септембра {5 октобра} 1866. године.“ Уговор је био тајне природе и конспиративног карактера. У име Србије је иступао пуномоћник Началника Министарства Иностраних Дела, Милоје Лешјанин, а у име Црне Горе војвода и сенатор Петар Вукотић.
Уговор се састојао од 12. чланова и његов садржај ћемо укратко изложити у наставку:
1. Заједнички рад на припреми устанка против Турске како би се читав српски народ у Турској ослободио од Турака и спојио у једну српску државу,
2. Књаз Црне Горе обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити са том великом државом, признајући кнеза Михаила за владаоца те свесрпске државе,
3. Уколико до таквог развоја догађаја дође, црногорском господару и његовој породици се гарантују књажевско достојантво и материјално збрињавање,
4. Свим становницима Црне Горе се уласком у ту државу гарантује статус исти као поданицима у Србији, исто важи и за војну и цивилну администрацију,
5. Оба кнеза су се обавезала на споразумевање са народима у Турској, да се придобију као савезници, зарад дипломатског пропагирања ове борбе,
6. Књаз Никола се обавезује да ће се у случају рата одазвати на позив Србије и ући у рат, а заузврат може очекивати од Србије помоћ и подршку,
7. Без договора са Србијом и без знања Србије, Црна Гора неће ништа чинити против Турака, нити у преговоре са турском улазити у случају избијања рата,
8. Уговор који је потписан има се држати у највећој тајности и почиње да важи чим се од стране оба владаоца потврди и потврдне се ноте размене, што се има учинити у Београду најкасније за три недеље.
Једини ко је у том периоду активно радио на раздвајању Београда и Цетиња јесте био турски султан и Порта у Цариграду, који су користили тешку ситуацију у којој су се обе српске државе налазиле да их додатно завади и поткупи те окрене једну против друге. У складу са тим је Порта поклонила Црној Гори „милиона ока жита“, а султан 250.000 гроша. Кад је султан примио црногорску депутацију питао ју је, да ли је Црна Гора имала, у последњем рату (1861. године, током новог похода Омер-паше Латаса на Црну Гору због помагања Херцеговачких устаника под командом Луке Вукаловића, где је једино руска интервенција спасила Цетиње од потпуне пропасти) , било каквог договора са Србијом, те је претио да ће он сам собом повести војску на Србију, ако се она макне, ако проба да уради ишта у војном смислу на корист својих сународника изван државе. Великаши турски су дражили, орхрабривали Црногорце да се окрећу против Србије. Ово јасно указује на то колико је Порта зазирала од добрих односа две српске државе те колико је (са правом) сматрала да је Србија главни генератор те сарадње и централна сила Балкана.
Што се тиче војне сарадње, она је постојала много пре потписивања војне конвенције у Венецији 23. септембра/5. октобра 1866. године. Примера ради, а у складу са неодвојивошћу турских притисака на Србију од њених ослободилачких активности изван државе, велику пажњу и протесте је код Порте изазвала војна помоћ Србије Црној Гори у виду шест топова, велике количине муниције за исте и једног српског официра да буде инструктор за исте. На састанку 7. марта 1866. године турски министар се „пожалио“ Јовану Ристићу (министру спољних послова Кнежевине Србије) да су до њега стигле вести о овој војној испоруци; тврдио је да су топови фабриковани у Крагујевцу, одатле послати на Топчидер па преко Аустрије су завршили у Котору. Србија је и пре и после ове испоруке Црној Гори слала помоћ у оружју, муницији, војним инструкторима, новцу, па чак и храни, када би у земљи била глад, што је нажалост често био случај.
За крај треба поменути и то да је црногорска државност дискредитована од стране последњег владара из династије Петровић-Његоша, краља Николе, који је тајно преговарао са Аустријом 1916. године о стварању „марионетске“ и проширене Црне Горе којом би наравно он владао, о склапању сепаратног мира са њом у тренутку када се српска војска у обе државе и даље храбро борила против три освајача истовремено, што говори да му је у том периоду одржање на власти било значајније од Српства, што се потврдило потписивањем капитулације исте године и непристајањем на уједињење 1918. године, чиме је дат „ветар у леђа“ трагичном и беспотребном „Божићном устанку“ и свему што је уследило. Част и достојанство овој династији је у великој мери вратио унук краља Николе, Михаило Петровић-Његош, који је одбио да преузме црногорски престо под фашистичким патронатом Мусолинијеве Италије, поступивши супротно од свог ђеда који је хтео владати чак и по цену потчињености Аустријанцима 1916., тј. Италијанима 1918. године. Стога је Подгоричка скупштина, као и друге скупштине српског народа у Војводини, Босни и Херцеговини итд. које су се одвијале у малтене истом периоду, где су народни представници гласали првенствено за уједињење са Србијом па тек онда улазак у југословенску државу, потврда исправности изнетих ставова и јасан путоказ за будућност.
А ако данашња (и свака наредна) држава Црна Гора неће служити као колевка и чувар српског имена (идентитета) до остварења оног зацртаног циља ослобођења и уједињења у једну, свесрпску државу, са седиштем у Београду (као највећем, најмногољуднијем и најзначајнијем српском граду), она нема право на оне историјске тапије које су чиниле црногорску историју од средњег века до данас. Она има право само на оне кратке периоде дисконтинуитета (фашистичка окупација, комунистички период и милогорски период од 2006. године до данас). А узев у обзир тренутни карактер и курс црногорске државе, она је нажалост ближа овим кратким и антисрпским, самоубиственим континуитетима него преовлађујућим периодима српског трајања и истрајавања на овим просторима. Стога је враћање Црне Горе њој самој, у окриље српског становишта, највиши задатак и национална мисија свих нас који се називамо Србима. За почетак, у културно-идентитетском смислу. А за даље, о том по том.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Црногорска држава је црпила свој легитимитет и разлог постојања искључиво ради два разлога; очувања српског идентитета и ослобођења и уједињења у једну српску државу.
Ne slažem se s ovim.
@redakcija
… Ne znam što da vam kažem, a da to bude pristojno!
Pa neću … Zbog sebe, ne i zbog vas.
A vi samo nastavite, pa ćete stizati taman tamo …
@ redakcija
Šta sam već rekao, gmazi redakcijski!?
ŠTA … !??
… J me otac kad sam jednom ugazio!
.. Sa ovoliko i danas jednako kontaminiranih i manipulisanih klonova, mozgova ispranih komunusektaškim pogledom na srpsku istoriju od antike do savremenosti, nije ni čudo šta nam se sve izdogađalo u sto godina, sta nam se trenutno događa, i šta nas tek čeka.
Uostalom, crnogorski Srbi, dio nas, njih, uz muslimane, bili su i najveći poklonici jedne neviđne komunističke ujdurme stvaranja nove jugoslovenske nacije! Danas su kao što vidimo “ nacionalni “ Crnogorci!?
Inače, minusi se svakom razboritom i argumentovanom mišljenju podrazumjevaju.
ELEM, SRPSTVO CJELINOM, PA I SRPSKU CRNI GORU, UBILA JE BEZUMNA, ANTISTPSKA JUŽNOSLOVENSKA KRALJEVINA, ĐAVOLJA POSLA!
Nijesu tek slučajno ukinute dvije srpske države!
Komunisti su finalna epizoda. Došli su na gotovo i zamalo okončali posao.
( T.Toleva “ … Kao da je rat ( I S.rat) vođen samo zato da Srbi u potpunosti izgube svoj konstitucijski potencijal! „)
… Rat smo dobili, mir smo izgubili.
Ni danas ga nema: Srbi još uvijek nijesu svedeni na projektovanu mjeru za pod “ pod jednu šljivu“!!! Što će reći da po nečijoj procjeni još uvijek posedujemo kakav-takav, državotvorni, konstitucijski potencijal!
Antisrpska Crna Gora je faktor odluke. Na njoj će se lomiti koplja.
Tek onda na red dolazi Republika Srpska. Poslije će biti lako Srbiju vrnuti na projektovani “ beogradski pašaluk“, bez Kosova, Vojvodine i Raške oblasti!
Ali prvo mora da padne Crna Gora. Toliko koliko već jeste, nedovoljno je.
p.s. Srpstvo mora da čuva i neguje svoje pokrajinske posebnosti koje su bogatstvo srpskog roda! To zna svaka budala, ne i velji Srbi koji su jednaka šteta ka i ova govna montenegrijska! … Našla krpa zakrpu! Taman se našli.
Jesi ikad razmisljao da prosto ne zelimo da se utopimo u Srbijance? Mi jesmo Srbi, ali zelimo da sacuvamo nase jedinstvenosti i kulturnu drustvenu autonomiju.
А да није, Цетиње или Подгорица, боготи!?
Beograd jeste najveci i najmnogoljudniji srpski grad, ali najznacajniji nije.
А да није, Цетиње или Подгорица, боготи!?
Kad se zaglavario knjaz on pozove glavare i uglednike koje su mu redom čestitali. Kad se rukovao sa Sulom upitao ga je:
– Sula, kako ti se ovo dopada?
– Dobro, gospodaru – odgovori Sula, samo što će brod u kamenicu? Doći će koza, popit će vodu, i brod će ostat na suvo!
Црна Гора „нема право на оне историјске тапије које су чиниле црногорску историју од средњег века до данас. Она има право само на оне кратке периоде дисконтинуитета (фашистичка окупација, комунистички период и милогорски период од 2006. године до данас)“. Е мој брале, то се неријетко не схвата ни у неким црквеном срединама!
… Šta znači “ privremena državnost“!?? Nikad čuo!
To je nepoznat pojam u medunarodnom pravu. I praksi, dabome.
Kroz istoriju imamo vrlo komplikovane procese postupnosti u formiranju državnih zajednica. Njima uvijek predhodi identitetska konsolidacija, formiranje nacije, što je još komplikovaniji i dugotrajniji proces.
Dvije suverene države jednog naroda nijesu izuzetak, pa ni dvije srpske države.
Neću ovdje da davim o svim mogućnostima, formatima, međusobnog povjezivanja dvije suverene države jednog naroda. Svaka je bolja od onog što je „srpska politika“, a ustvari politika jednog nedovoljno razjašnjenog političko-zavjerenickog underground subjekta u razrješnici Velikoga rata izabrala, a izabrala je najgoru zamislivu (ne)mogućnost: ukinula je meďunarodno-pravni kontinuitet suverenih država Srbije i Crne Gore!?? Ukinula je zapravo državotvorni i konstitucioni potencijal srpskog naroda!
Konvertovala ga u jedan amorfni drzavno-pravni subjektivitet novonastalog južnoslovenskog kraljevstva. Ovo je samo po sebi upitno. Izviše je čudno da je politička volja jednog fantomskog i nelegitimnog nedržavotvornog subjekta oličenog u “ jugoslovenskom Komitetu“ apstrahovala narodnu volju, a još je čudnije da je to urađeno na samom početku rata ( Niška i Krfska dekleracija); što će reći da je puka želja jednog nestatusnog subjekta, renegata i skritih podzemnih snaga, nekakvog sektašog “ savjeta staraca“ unaprijed rata potaice razvlastila državnog suvereniteta dvije međunarodno priznate srpske države!?
( Ministar spoljnih poslova Rusije bio je to te mjere potresen tim saznanjem da je, svjedoči u svojim memoarima, od bijesa zaplakao! …Jednako je četri godine kasnije bio zapanjen i predsedavajući pariške Konferencije, Klemanso, koji je u očaju izazvao mali diplomatski skandal na početku zasjedanja kada je vidio da u salu namjesto srpske ulazi tzv. “ Jugoslovenskom delegacija“ : “ Srbi!? … Jeste li poludeli, Srbi! ?“!???)
… Ne postoji privremena državnost.
Postoji jedan sasvim razuman i prihvatljiv postupak prenošenja suverenosti na novi državno- pravni subjekt nastao saglasnošću volja dvije ili više međunarodno priznatih država koje ne moraju neizostavno da podrazumevaju države istog naroda!
To se nije dogodilo. Srbija i Crna Gora nijesu prenele svoj suverenitet na zajedničku državu, svejedno formata; mogla je to da bude unitarna, federalna ili konfederalna zajednica dvije međunarodno priznate srpske države! I to u zavisnosti od plebisticarne volje dva subjekta, dve drzave, dva naroda istog korjena, i da tek onda, kao nova država sa punim medunarodno-pravnim subjektivitetom uđe u Zajednicu južnoslovenskih naroda!
Što se nije dogodilo.
Sve drugo je puko naklapanje, pretakanje iz šupljeg u prazno.
Posebno je pitanje čemu sve ovo!??
S kakvom namjerom? Čemu bespoštedno zamaglivanje i prefarbavanje jednog sumannutog projekta kome je cilj bio da spreči DRŽAVOTVORNU KONSTITUCIJU srpskog korpusa! Da za vjeke obesnaži srpski narod, njegov državotvorni potencijal, da ga bespogovorno udalji od svake mogućnosti povjezivanja i udruživanja u jednu državnu zajednicu … Zauvijek!
Čak i da jednom do toga dođe, to bi bila jedna teritorijalno skraćena srpska država sa ogromnim nepovratnim gubitkom svog prirodnog životnog prostora i stanovništva koje je u Kraljevini i komunističkoj Jugoslaviji migriralo u novostvorene nesrpske nacije!
Uostalom, svršenom poslu mane nema … Zato i ne razumijem čemu ova lakrdija od svako malo prepariranja jedne jasne istorijske situacije u kojoj su Srbi svojom voljom postali najveći gubitnici dva Svjetska rata!
Kako će nam tu “ neobjašnjivu“ propast srpskog svijeta ujasniti i osloboditi nas noćnih mora dvije Jugoslavije, između ostalog, i ova besmislena politička bajka o “ privremenoj“ državnosti Crne Gore!?
Da lakše spijemo … Mrtvim snom.
p.s. U daljem zamahu ingenioznog angažmana redakcije očekujem još genijalniji neki narativ koji će da nam razjasni kako smo Srbi, ustvari, samo jedan “ privremeni“ narod!
Ne bi me začudilo.
Град, држава, народ који се СВОЈОМ ВОЉОМ подијели – не опстаје, јеванђељска је ријеч која не допире до мозга многог нашег „православног“ Црногорца, затрованог комуњарско-ватиканским бацилом. Ако буде и нађе се подијељен вољом христомрзаца, може се уцијелити и обновљеним нелажним животом живјети.
(разаБрат)
“ dva naroda istog korjena“,
Jедино калемљењем се постиже тако дефинисана ситуација,
Код биљака.
„идите и крстите све народе“
Тоето.
Погријешио си страницу за свој коментар, прикане!
Упућено коментару Лопине
Поводом: „Једини ко је у том периоду активно радио на раздвајању Београда и Цетиња јесте био турски султан и Порта у Цариграду, који су користили тешку ситуацију у којој су се обе српске државе налазиле да их додатно завади и поткупи те окрене једну против друге.“
Данас, тј. у савремено доба коме је у интересу да Србија И Црна Гора буду раздвојене и супротстављене?
Велика ЕУ 27 држава, 4.233.262 km² 446.834.579 становника биће моћнија и значајно богатија ако ове две мини државе буду супростављене?
Моћна Америка биће моћнија ако ове две државе сиротице (а како другачије да их назовем у поређењу са Америком) буду не само раздвојене, него и супротстављене?
Велика Британија засијаће старом империјалним сјајем ако две државе лилипутанке буду непријатељице? А Италија ће се винути у висине као у најбољим данима старог Римског царства?
Моћни НАТО предвођен Америком биће слабачак ако у њему нису државице попут Црне Горе и Македоније???
Хоћу да кажем ако свет моћних држава и организација од тога зависи онда смо близу краја оваквог света.
Nova vlast obavezno da ispita kako je Vukica Jelic isplatila dr Vasiliju Kosticu blizu 100.000 eura za nekoliko stranica studije, kao i da li joj je ovaj i koliko vratio od te sume.Takodje, ispitati 30.000 eura uplacenih kaficu And1, gdje su po rijecima nove direktorice Zavoda svakodnevno jela njihova djeca o trosku Drzave.
Жива истина, али само дио пуне истине. Пресудна улога Аустро-Угарске и Ватикана у стварању диисконтинуитетне црногорске државности, која је србску и србољубиву Црну Гору прометнула у антисрбски и србофобни Монтенегро, помјеривши и многу православну памет и погубно је подвојивши, у анализи је зачудо сасвим занемарена. Ипак, велика заслуга аутора је што је разоткрио досад ријетко у јавној ријеч признавану или бар помињану суштину изворне „црногорске“ државности – њену изворну привременост, опредјељеност да траје само до коначног уједињења раздробљеног Србства.