Црногорска општа патологија

Бећир Вуковић

Навршило се 1150 година откако су Срби примили хришћанство, откако стоје на бранику хришћанства и хришћанске цивилизације, на раскрсници путева, са Косовом – средишњом тачком.

Исто толико година нема ни граница ни ограничења страдању Срба бранећи се од секти, менталне тортуре, фалсификата, прогона, погрома, сеоба, пошасти, неистина, прекрајања чињеница, индоктринације, кривотворитеља, узурпатора, болесника, и болесних друштава, све до наших дана…

Прекрајањем историје од јутра до сјутра баве се Македонци, Албанци, Црногорци… Ако су Филип и Александар Македонци, зашто Ћирило и Методије не би били Црногорци..?

Нема простора за сумњу да ће нови Закон о слободи вјероисповијести, на добро служити и Србима и Црногорцима. Попут универзалног лијека, избрисаће бројне патолошке девијације…

Кад се човјек најмање нада, појави се Бог, и пружи му прст. Тако је било и у Црној Гори.

И, једне свете недеље – народ је окрену лице Богу..!

Кад је под велом ноћи изгласан (такав) Закон, није остало ништа друго, него да се из темеља руши (такав) систем. И, шта је ту чудно, ко се томе још чуди. Чуде се само они на нивоу идиотије…

Коначно, показало се да је Црна Гора огромни православни посјед, најразвијенија душевна стварност..!

Сјетимо се Аљоше: гледа мртвог старца, монаха, који се распада. Шири се страшан смрад и задах, али, Аљошина вјера није се пољуљала… И српски народ у Црној Гори прошао је Аљошиним путем…

У социолошком контексту, патологија представља болесно одступање друштва и институција од своје нормалне структуре и функције. За стабљику појединца ради се о паклу изобличења, какве је могао само Достојевски сликати. И, заиста, многи ликови из такозване црногорске јавности, као да су побјегли између корица руског генија.

Социјална девијација штампана је (револуционарне) 1848. године, као грана медицине која проучава општу болест друштва.

У Црној Гори подавно је објављена студија Тодора Баковића „Депресивни оптимизам Црногораца“, која је, свакако, пионирски подухват у том смислу, али и сама са неизбјежним девијацијама баш на религиозном пољу. Са марксистичког поља и није се могло са праве стране прићи Распећу. (Јеротић би био задовољнији насловом – Меланхолични оптимизам Црногораца) Па ипак, можда је ова студија, несвјесно, оцртала сву клоаку која ће се, у наше дане, излити преко Црне Горе…

Није чудо што је Господ васкрсао, чудо је што је Господ рођен у штали, парафразирам постмодерног српског писца. Што је друштво болесније, и глувље је на гласове просветитеља и писаца..!

Без језика и цркве, само патолошки случај, зауми, да прави нацију…

Социолошка патологија пролистава и у ове јесење дане, и нема тога згубидана који не саставља владу, предлаже појединце, успут, истичући и своје заслуге (!), упозоравајући и на своју битност (!).

Један је, само једном, у заносу, пред својом женом, направио кардиналу грешку проглашавајући себе великим пјесником (!). Наиме, пјесник је био –  кажњен – некавом друштвеном наградом (!), па је попут вране квакнуо насред улице, али штос до данас није прихваћен (?).

У самртном ропцу, у Подгорици је организован сајам књига (антсрпски и новоцрногорски вашар), али, ево, и изложбе у Гимназији „Слободан Шкеровић“ под лажним насловом „Црногорско ћирилско штампарство у 15. и 16. вијеку“.

Прије 525 година штампан је Октоих и, прије 500 година штампан је Псалтир и Службавник Божидара Вуковића Подгоричанина.

Никоме писменоме не треба понављати да је „црногорско ћирилско штампарство“ обична флоскула којом се фалсификује историјски период који је имао само – српски – и знак, и – предзнак.

Прије 500 година није постојао ниједан придјев који се односио на ишта црногорско… Има, само – српско – и – српски..!

Божидар Вуковић Подгоричанин, знао је зашто упорно понавља да је његова мисија – „душеспасеније“, и „многонарочитије“ српског народа, услед пустошења и уништења српских књига по манастирима које бивају „опустошене од иноверних“.

Тако је говорио Божидар Вуковић Подгоричанин – Србин – православац.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: