Црногорска пародија

Пише: Милутин Мићовић

Oдавно се изводи црногорска рапсодија, a сад тек постаје јасно, да је у питању тај хибридни жанр, а не неки други.

Није ствар у томе, да неко производи рапсодију као књижевни жанр, него што је јавни живот оличен у државној власти, – постао опширна пародија снажног („државотворног“) замаха.

Јунак ове приче, који је, наравно и први човјек пародијске Црне Горе, – задржава спољни изглед традиционалног црногорског хероја који се бори за високе државне и народне вриједности, а изнутра је сав тај „подвиг“, дословно и систематско изобличавање и негирање свих  тих вриједности,уз грохотну подршку, урлике и скандирања људи-утвара којима је дукљанска Лета попила памет. Црна Гора је за њих све што им он и његов програм каже, јер друго  ништа и не знају… А како би да знају кад их је државни кербер, претходно, до смрти  анестезиране новим црногорским патриотизмом, превезао ријеком Летом, да би заборавили и оно што су некад мало   знали. Зато их учитељ са својим министрима (хомункулусима или монструмима) учи све од почетка: како им је ново име,  даје им да уче нову азбуку и нова слова, онда има докажују да  „вјечна Црна Гора“ има само десет вјекова који се памте (остало је вјечност); онда их  уче  да пишу упрошћеном латиницом ( да би могли да намрче то што науче, и да прочитају то што им се да); онда им кажу да су  њихови преци(који су сад у вјечној Црној Гори) ишли у латинску цркву. Онда приповиједају  да црногорски језик, који се једва жив ишчупао испод српскога, јер је десет вјекова од стране истог био дављен, блаћен, чупан из латинског коријена.

Кад главни јунак примијети да  не зна шта је то православна црква, језик, ћирилица, онда не криви себе и своје оскудно образовање, него цркву и  српски језик, јер му праве проблеме у стварању нове Црне Горе. Зато често у бијесу инфериорности (коју не треба потцијенти), каже: Православна црква у мојој Црној Гори биће, оно што ја кажем, и како је  направим уз раскошну помоћ мојих слугу комуниста и шовиниста, академика, историка, хомункулуса, којима сам наштеловао мозак према државотворном програму, а насуо  им пуно корито, да су вјечно задовољни. Дао сам им задатак да смисле историју црногорске цркве која ће служити црногорској држави, а не Богу; дао сам им да смиле историју црногорског језика, на којем  ће се служити нашој држави. Овдје Бог, ни ћирилица  немају  шта да траже док сам ја на челу црногорске владе уз помоћ светог Брисела и пресвштетог Вашингтона. Као да моји комунисти нијесу знали шта је црква, који су је обарали, газили и убијали свој затуцан ћирилични  народ? Да нијесу знали шта је црква, и како нам она поткопава државу, не би је газили и затаварали магарад у њу, и понижавали њен, затуцани, ћирилични народ, као стоку. Не би убијали српске попове и владике као непотребне и оностране људе и чудаке. Не би се моји комунисти усудили да обурдају  цркву на Ловћену, да нијесу осјећали да ће српске владике и Горски вијенац  увијек  поповати  шта је „српска Спарта“ била у историји. Ако смо у Југославији изгубили државу, барем смо Југославију искористили да порушимо цркву на Ловћену, а с њом и Горски вијенац и ћирилицу, да се тако осветимо и Карађорђевићима и Петровићима и  Његошевом Косову и старим окупаторима Немањићима. Комунисти су знали, зато су убијали и у јаме бацали, па и кад су браћа, и зашто су Бога „сахрањивали“. Нећемо ми цркву за вјернике, него за оне који знају шта треба да ради црква у нашој младој и светој држави.

Ни Брисел од нас не тражи црногорску православну цркву да би је имали у нашем животу, него да би је имали у нашим државним папирима. Уништићемо сваки темељ, протјерати све који се држе тог темеља, јер нас понижавају до црне земље. Они кажу да је православна, и то српска црква стварала Црну Гору? Како неко које је суверен државник као ја, може дозволити, такву памет, и такво памћење, и такву идеалистичку илузију, да црква, и то светосавска, која се моли невидљивом Богу, ствара реалну  историјску државу? А Свети Сава је од наше државе проглашен  окупатором црногорске цркве, а Немања, свете црногорске државе. Па зар ја толико мука и подвига морам да носим у животу? Нико не зна како је мени? Нема тог духовника који би ми могао помоћи. Мени могу помоћи, српски гледано, само монструми, беспоговорни извршиоци свих државних послова који све обављају по државном програму.

Зато ми само требају они који нијесу оптерећени историјским и духовним знањима. Сва потребна знања за моје лојалне грађане су једноставна. Нема дебила који то све лако не може да укопча, будући претходно превеслан преко свете дукљанске Лете.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: