Црногорски архимандрит Никодим Јањушевић

Пише: Новак Аџић

Један од најпознатијих црногорских устаника за независност, право, част и слободу Црне Горе у борби против српске окупације и насилне анексије Црне Горе извршене 1918. године, био је и официр, командир црногорске војске и архимандрит аутокефалне Црногорске православне цркве Никола (црквено име Никодим) Јањушевић из Озринића код Никшића. Његов мученички и херојски живот био је посвећен религиозној служби и добру своје државе и народа. Никодим Јањушевић спада у плејаду истакнутих црногорских патриота који су се борили против некролога или реквијема за Црну Гору. Никодим Јањушевић је био човјек прометејског духа, односно, бунтовничке, слободарске свијести, јунак у подношењу патњи и бола.

Никодим Јањушевић рођен је 6. децембра 1875. године у Озринићима код Никшића. Отац Никодимов звао се Стојан, а мајка Вемија. Брат Никодимов био је Живко Јањушевић, такође истакнути црногорски устаник и комита. Никодим Јањушевић је завршио Богословију на Цетињу и опредијелио се за калуђерски позив. За јерођакона Црногорске православне цркве рукоположен је 22. октобра 1899. године, а за јеромонаха 24. септембра 1900. године. Према неким подацима за игумана је рукопложен 2. априла 1923. године, а за архимандрита 3. априла 1923. године. Ови подаци се налазе уклесани у форми натписа на капели коју је Никодим Јањушевић подигао за живота, током тридесетих година XX вијека, кад се већ био вратио из емиграције, пошто је пријетходно био помилован од стране власти у Краљевини Југославији, и у којој је доцније и сахрањен. О датуму његовог рукополагања за игумана и архимандртита у литератури и изворима сријећу се и другачији подаци.

Као покушај одржавања континуитета дјеловања аутокефалне Црногорске православне цркве, у вријеме кад је у финалној фази био поступак њеног насилног, неуставног и антиканонског укидања од стране српских политичких и клерикалних владајућих структура, јесте и акт црногорске Владе у прогонству од 18. маја 1920. године, којим је игуман Никодим Јанушевић, настојатељ Манастира Жупског, номинован, произведен у чин архимандрита. Јањушевић је, послије двије године комитовања, био побјегао у Гаету. У образложењу овога акта каже се да је то учињено због његове вјерне службе „светој православној аутокефалној црногорској цркви“.

Сљедеће године Јањушевић је упућен у Бари, код руског архиепископа Георгија који је био емигрирао након Октобарске револуције, да га „рукоположи за архимандрита“ (Др Данило Радојевић, „Из повијести хришћанских цркава у Црној Гори“, Подгорица, 2000, стр. 87). Арминандрит Никодим Јањушевић је фунгирао једно вријеме као кандидат за насљедника црногорског митрополита Митрофана Бана, који је умро крајем септембра 1920. године.

Никодим Јањушевић био је настојник манастира Жупског (Манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој). Као црквено лице монашког реда био је истовремено и војник и официр, то јест командир (мајор) црногорске војске. Био је у емигрантској црногорској војсци у Италији. У Италију је као црногорски комита и борац за народна права емигрирао током 1920. године, одакле је 1922. године отишао за Сјеверну Америку (Сједињене Америчке Државе).

У Америци је Никодим Јањушевић остао неколико година. Ту је живио, тамо је успоставио дијецезу Црногорске православне цркве и није признавао неканонски, нелегитимни и насилни чин њеног укидања који је спроведен у окупираној Црној Гори у периоду од 1918. до 1922. године. Претпоставља се да је у САД остао до 1926. године, бринући се о духовном животу тамошње црногорске политичке и економске емиграције. У Краљевину СХС вратио се 1926. године, пошто је пријетходно помилован. Кад се вратио у Југославију, Никодим Јањушевић живио је у својим родним Озринићима. Убијен је 27. јуна 1941. године од стране пљачкаша, који су му, пошто су га убили, украли бројне ордене, личне и манастирске ствари. Његово убиство није извршено из политичких разлога, већ из користољубља. Био је носилац бројних црногорских одликовања попут „Даниловог ордена“ („Крст о грлу I реда“), златне црногорске „Обилића Медаље“, „Споменице устанка 1918″ („Гаетуше“), „Јубиларне медаље“, итд.

На подручју Никшића међу најистакнутије личности укључене у планирање, организовање и извођење Божићног устанка црногорског народа 21. XII 1918. године био је и Никодим Јањушевић. На простору Никшића као вође устанка најчешће се у изворима и литератури спомињу: војвода Божо Петровић, војвода Ђуро Петровић и Марко Петровић, бригадир Ђуро Јововић, Милисав Николић, бивши потпредсједник и посланик Црногорске народне скупштине, посланик Вуко Кривокапић, командир Стеван Павловић, капетани Драгиша Бојовић, Пуниша Бојовић, Мато Тодоровић, Илија Дамјановић, племенски капетан Васко Маројевић и секретар МУП-а Живко Никчевић, правник Антоније Бојовић, бригадни барјактар Мило Јововић, капетан Радојица Никчевић, Бошко Аграм, Ђорђије Кустудић, те настојатељ Манастира Жупског архимандрит Никодим Јањушевић (Видјети: Никола Т. Зец, фељтон „Зеленаши“, Монитор, бр. 206 од 30. септембра 1994, стр. 46).

У извјештају о борбама окупационих српских власти са црногорским устаницима у околини Никшића који обухвата период од 10. до 30. маја 1919. године, а којег је Пуковска окружна Команда, односно, у њено име заступник команданта помоћник потпуковник Светоз. П. Богдановић, пов. Бр. 149., из Никшића 12. јуна 1919. године, упутио Команданту Зетске Дивизијске области на Цетињу, каже се и то да се једна група црногорских комита, 25. маја 1919. године, предвођена Радојицом Никчевићем окупила под Будошем у село Броћанац, а друга група комита на челу са Мићом Николићем и калуђером Никодимом Јањушевићем, те капетаном Драгишом Бојовићем и Васком Маројевићем окупила у Моракову у Жупи Никшићкој. Војне власти организовале су потјерне чете и друге наоружане формације за њихово хватање или ликвидацију. Међутим, замишљена, планирана и изведена акција са сврхом њиховог хапшења или ликвидирања остала је без резултата. Радојица Никчевић, Мића Николић, калуђер Никодим Јањушевић и други црногорски комити избјегли су потјерама и остали су у шуми и наставили комитску борбу.

У извјештају о стању на подручју Никшића и околине којег је Никшићка Пуковска Окружна Команда, Пов. бр. 245, т. ј. заступник њеног команданта помоћник потпуковник Светоз. Богдановић, поднио 9. јула 1919. команданту Зетске дивизијске области говори се о присталицама краља Николе I Петровића Његоша и процјени броја црногорских комита на том подручју, па се, између осталог, вели и то да је „Катунско племе Цуце приступило скоро цијело одметницима“, те се констатује иза тога и то да у Никшићу, Рудинама, Велимљу „има око 50% присталица краља Николе и незадовољника с капетаном Илијом Дамјановићем и Николом Николићем из Броћанца и Костом Радовићем из Бањана“. У томе документу стоји потом и то да „Радојица Никчевић има са собом у шуми око 100 одметника са Живком Никчевићем у Будошу, са којима је један дио Пјешиваца“. Тај извјештај садржи и то да „Мића Николић са калуђером Јањушевићем у Гори Ћеранића има око 80 одметника“, те да „Васко Маројевић и Бојовићи у Жупи Никшићкој имају уза се цијело село Мораково и добар дио Жупе. Свима овима симпатише више од 50% становништва околине Никшића“. У томе акту стоји и сљедеће: „Раде Кршикапа из Ускока срез Шавнички успио је да један дио овог племена придобије за себе“, те да „У Голији срез Горански у последње вријеме ова агитација почиње да налази одзива. Село Црна Гора скоро се цијело одметнуло са Петром Дакићем на челу“, пише у томе документу.

У Озринићима су окупационе српске власти и црногорски ренегати 14. јула 1919. године опљачкале и запалиле кућу Никодима Јањушевића, која је потом изгорјела у пламену. (Видјети о томе: Изјаву о звјерствима које су српске власти почињеле од 25. децембра 1918. године, коју су у Риму 7. јуна 1920. године дали Милисав Николић, народни посланик и бивши потпредсједник Црногорске Народне скупштине и комитски четовођа капетан Радојица Никчевић). Приликом тог војничког похода на Озриниће, окупационе власти су опљачкале и запалиле и кућу Никодимовог млађег брата, такође, црногорског комите Живка Јањушевића. Жена Живка Јањушевића – Ружа Јањушевић (рођена Вушовић из Бршна) била је од стране власти ухапшена без икакве кривице иако је била трудница. Она се у никшићкој тамници јануара 1919. године породила (родила је сина Милорада). Она је била ухапшена из освете према њеном мужу Живку Јањушевићу, који је био црногорски устаник (Видјети о томе: »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића – Документа о српским злочинима у Црној Гори«. Рим, 1921, стр. 21).

Потпуковник Светозар Богдановић као заступник команданта Никшићке окружне Команде у рапорту, Пов. бр. 253, Команданту зетске дивизијске области, од 16. јула 1919. године, говори о стратегији, тактици и циљевима црногорских устаника на подручју Никшића. Он у томе акту, између осталог, вели и ово: „Друга група са Радојицом Никчевићем, Мисјом Николићем, Живком Никчевићем, Милошем Никчевићем, калуђером Јањушевићем и Љубом Николићем из Озринића и командиром Андријом Ј. Станковићем из Вражегрмца – на челу, иде од племена до племена, од села до села са оружјем у великим групама и агитују ријечима, новцем и пријетњом“, наводи потпуковник Богдановић.

Потпуковник Богдановић, у име Никшићке пуковске окружне команде, Пов. бр. 225, 29. јула 1919. године из Никшића доставља, у извјештају Команданту Зетске дивизијске области, податке о црногорским комитима из братстава: Зимоњић, Контић, Вишњић, Копривица, Мијушковић, Никчевић, Бојовић, Николић, Јањушевић, Ђукановић… У томе извјештају каже се и то да се налазе у шуми „из Озринића: Милисав (Мисја) Николић, поп Љубо Николић, калуђер Јањушевић са још 20-30 Озринића“.

У извјештају команданта никшићких трупа пуковника Ст. М. Поповића, Бр. 805, од 10. септембра 1919. године, упућеном Команданту Зетске дивизијске области, наводи се да се у комитској групи Милисава (Мисје) Николића, која се састоји од 20-25 људи, већином из Озринића, налазе и поп Љубо Николић и калуђер Никодим Јањушевић, као и Видак Јелић. „Ова група находи се у планини Војнику и крстари до Никшићке Жупе“, наводи се у томе акту.

Убијања, мучења, хапшења, робијања по тамницама, злостављања, угњетавања, терор, пљачкања и уништавања имовине, принудне мјере као што су: секвестар, конфискације, реквизије, контрибуције, бројне репресалије којима су перманентно били изложени Црногорци, који нијесу били у служби београдских власти или њени јањичари и беспомоћно становништво, рушење и уништавање културо-историјских споменика, невиђено, примитивно и грозно скрнављење светиња, државних симбола, заставе, грба и других националних знамења, забрана црногорске капе итд. слика је бруталног и крвавог режима који је владао на територији бивше Краљевине Црне Горе од 1918. године. Те чињенице констатују и вође црногорског народног устанка за право, част и слободу Црне Горе, у једној Представци о стању у Црној Гори, коју су, из шуме 24. септембра 1919. године, постали на адресу Краљевског Црногорског Генералног Консула у Риму господина Вељка Рамадановића. Један од твораца и потписника те представке био је и архимандрит Никодим Јањушевић.

Током новембра 1919. године, на подручју Никшића и његове околине, налазили су се и изводили комитске акције Милисав Николић, калуђер Никодим Јањушевић, Радојица Никчевић и други, како се тврди у одређеним службеним извјештајима представника органа војне власти.

Средином 1920. године за постигнуте заслуге и хероизам у борби против српске окупације и анексије Црне Горе архимандрит Никодим Јањушевић је одликован златном црногорском „Обилића медаљом“. Предсједник црногорске Владе у прогонству Јован Симонов Пламенац је упутио наредбу „Команди црногорских трупа у Гаети“ у Италији, у којој је истакао ово: „Његово Величанство Краљ Господар благоизволио је наредити, да се одликује ‘Обилића Медаљом’, архимандрит Никодим Јањушевић, резервни командир. Ово високо одликовање даје му се у знак признања за особиту храброст, коју је показао у борбама противу окупационих трупа србијанских у години 1918. 1919. и 1920. Пријепис овога наређења нека изволи та Команда уручити уваженом архимандриту Јањушевићу. Приликом уручења ордена ово наређење има су се замијенити са декретом“ (Видјети о томе: Миле Кордић, »Црногорска буна 1919-1924«, Београд, 1989, стр. 154).

Као калуђер Никодим Јањушевић је један од потписника „Рапорта црногорској Влади о злочинима Србијанаца у Црној Гори, поднесен од стране вођа црногорских устаника“, сачињеног у Гаети код Напуља у Италији 21. јула 1920. године.

Краљ Никола је умро у Кап Антибу на југу Француске 16. фебруара/1. марта 1921. године. Његови посмртни остаци пренешени су у Италију и сахрањени у Руској православној цркви у Сан Рему 5. марта 1921. године На погребу краља Николе чиднодејствовали су, вршили су опијело у Сан Рему, протојереј Илија Капа и архимандрит Никодим Јањушевић.

На списку црногорских официра и војника у Гаети од јуна 1921. године као официр црногорске војске у рангу командира наводи се и Никодим Јањушевић (Видјети Државни Архив Црне Горе, ФЕВ, КЦТ 28).

У извјештају црногорског командира Ивана Булатовића о устанку Роваца за одбрану права, части и слободе Црне Горе, који обухвата период од 13. новембра 1918. до јула 1920. године, а којег је Иван Булатовић поднио у мјесту званом Сулмано 29. X 1921. године, говори се и то на су на састанцима црногорских устаника, комита на Ћеранића Гори, одржим у првој половини 1919. године присуствовале сљедеће вође црногорског устанка: Милисав Николић, Антоније Бојовић, Васко Маројевић, Никодим Јањушевић, Вујо Булатовић, Мијајло Булатовић, Милија Ракочевић, Иван Булатовић и други. Потом је у селу Броћанац код Никшића одржан састанак црногорских устаника, на којима су присуствовали и доносили одлуке о предузимању акција сљедећи устаници комити: Иван Булатовић, Ибро Булатовић, Атанаско Булатовтић, Илија Булатовић, Милија Ракочевић, Мико Влаховић, Богдан Симовић, Раде Кршикапа, Томо Кршикапа, Живко Никчевић, Милисав Николић, Антоније Бојовић, Драгиша Бојовић, Никодим Јањушевић, Васко Маројевић, Вук Николић, Илија Дамјановић, Радојица Никчевић и Никола Николић. У Броћанцу је тада “господин Архимандрит Јањушевић са попом Љубом Николићем у броћаначкој цркви одржао је благодарење за дуг живот Краља Николе, уз пуцањ из пушака и усклике усташа- “Живио Краљ Никола, Живјела Црна Гора”, наводи Иван Булатовић у томе своме опширном извјештају. Он потом наводи да је у Ровцима, код тамошње цркве, на скупу устаника архимандрит Никодим Јањушевић одржао религиозни обред с жељом за дуг жиот краља Николе и захтјевом за постојање Црне Горе (Видјети о томе: ДАЦГ, ФЕВ, Министарски савјет, ф. 111 – 114).

Црногорски патриота, борац за слободу и независност Црне Горе архимандрит и резервни командир црногорске војске Никодим Јањушевић емигирирао је 1920. године у Италију, из које је 1923 отишао у САД. Почетком марта 1923. године стигао је у САД. Боравио је током марта 1923. године у Њујорку, а потом је 12. априла 1923. године стигао у Детроит. Одржавао је везу и преписку и остватривао сусрете са руским митрополитом у Њујорку Платоном, те митрополитом Грчке цркве Александром. Године 1923.

Никодим Јањушевић је службовао у Детроиту у САД, као свјештеник Црногорске православне цркве – „Свети Василије Острошки“ која се налазила у Детриоту. Ту је он вршио Божју службу, крштења, миропомазања, држао литургије и друге религиозне обреде. Био је ангажован међу црногорским политичким емигрантима.

Његову дјелатност биљежили су са посебним пијететом и пажњом и емигрантски црногорски листови „Црногорски гласник“, који је излазио у Детроиту, и „Американски глас Црногорца“ који је излазио у Чикагу.

Постоји сачуван документ који говори о дјелатности архимандрита Никодима Јањушевића у Сједињеним Америчким Државама, као клирика Црногорске православне цркве. Наиме, сачувана је Кршеница Илије Баћевића, односно, „Извод из Протокола крштених Православне Црногорске цркве Св. Василије Острошки у Детроиту“, издата у америчком граду Детроиту 24. августа 1923. године. У тој Кршеници стоји да је Илија Баћевић рођен 2. августа, а кршен и миропомазан 24. августа 1923. године у Детроиту. У томе документу као родитељи кршеног наводе се: отац Нико Баћевић, „из Улциња, Црна Гора“ и мајка Милица рођена Поповић, „из Улциња, Црна Гора“, обоје вјере „Православне“. У тој крштеници је наведено да је Илија Баћевић брачно дијете. Име крштеног кума у том документу је Илија Мартиновић „из Бајица, Црна Гора“. Свјештеник који је извршио Свету тајну, у томе документу је речено, био је архимандрит Никодим Јањушевић, који је својеручним потписом јемчио и овјерио оригиналност поменуте Крштенице.

Никодим Јањушевић је био прогоњен и уцијен од стране органа окупационих власти. На основу одлуке Министра унутрашњих дјела Краљевине СХС, бр. 25172, од 24. новембра 1922. године, повећана је уцјена за Никодима Јањушевића на 5.000 динара (Видјети: АИИТ, В1 – 33 /22). На све позиве на предају Никодим Јањушевић није се одазивао. Био је оглашен за хајдука, али је потјерама успио да избјегне. Емигрирао је у иностранство, из којега се вратио тек по добијеној амнестији.

Емигрантски црногорски лист „Американски Глас Црногорца”, званични орган „Савеза независних Црногораца” у Америци, који је излазио у Чикагу, година II, број 11, од 29. марта 1924. године, на страни 1 и 2 објављује текст, т.ј., писмо црногорских устаничких четовођа од 6. фебруара 1924. године упућено у Америци црногорском егзиланту познатом и угледном комити и архимандриту Црногорске православне цркве – Никодиму Јањушевићу. У томе писму, којег објављује „Американски Глас Црногорца”, наводи се, између осталог, да су на комитски збор дошли 600 црногорских герилаца и додаје: „Сви смо заклетву положили један другоме да мира и спокојства имати нећемо све докле достојно и по Црногорски не осветимо Сава Распоповића са друштвом као и многе друге, и докле Црну Гору од геџа не ослободимо па макар да ћемо и ми сви главе изгубити.

Е мој драги Никодиме да ти је било виђети како су нам причали они који су гледали, како је србијанска војска и официри поступала са Распоповићем и његовим друштвом, са мртвим тијелима. Очи су им вадили, носеве су им осијецали бајонетима, утробице су им вадили, лице свакоме су нагрдили, свакоме са бајонетима тијело испарали, тако су им тијела нагрдили од како историја људскога човјечанства на шару земаљскоме памти, нико ниским није тако учинио као што су они са Распоповићем и његовим друштвом.

Поред овога остале муке и притисак на наш жалосни народ Црногорски, то ти брате не могу никако описати велике страхоте и грозне муке и такви притисак да нико никуђ макнути не може; тако није било ни у вријеме цара Нерона и Диоклецијана кад су Хришћане мучили и бацали лавовима“, каже се у томе документу и констатује да су архимандриту Никодиму Јањушевићу послали слике Сава Распоповића и другова, наглашавајући “да им једном њихове сјенке пољубиш и опојеш свету литургију и друга пјенија, па макар та служба била и под ведрим небом”. У томе писму наводи се да је архимандрит Никодим Јањушевић црногорске устанике лично познавао, да је са њима четовао „као прости војник више од двије године кроз Црну Гору. Знамо и то, да је тебе Саво и Марко Распоповићи и сердар Мујо Башовић причасни као лични побратими. Знамо да ћете ова њихова слика као и ово писмо дубоко потрести, жао тих је свијех као браћу. А особито побратиме, добро нам вјеруј да ћемо их достојно осветити“, пише „Американски Глас Црногорца“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: