Црногорски бестселер

Пише: Марица Булатовић

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин„, написа Толстој и створи друштвено неприхватљиву жену која своју страст плати смрћу а своје гријехе окаја непролазношћу.
Не прође година да ми мислима не проструји идеја о Анином чину предаје бићу које је жељело слободу и нашло је у вјечном рају, оном који јој се указивао у мрачној соби и обећавао смирај њеној души.

„Схватих да се моја снага не састоји у томе да желим да постанем оно што нисам, већ у мом измирењу са оним што јесам„, написа Моравиа и креира сагу о посрнулој љепоти која Андријану доведе до остварења жеље за слободом и поистовјећења са сопственим бићем. Не прође ни мјесец да не помислим на љепотицу залуталу по градским троторима у жељи да оно мало љубави осјети мимо своје коже и усели је у своју душу пробудивши умјетност.

„Најтише речи доносе буру. Мисли које долазе нечујним кораком управљају светом„, написа Ниче и уби Бога светитељском ватром и утиша његову снагу. Не прође ни дан да не помислим да је Ниче умро у борби са Божјом смрћу и оставио мисао о слободоумљу и моћи унутрашње ријечи коју ни сам није називао молитвом.

„Не дозволите да се ваша вјерска слобода злоупотребљава на начин на који се ових дана злоупотребљава да би се срушила Црна Гора. Не дозволите да будете дио тог лудичког покрета„, рече Ђукановић и посла Веселина Вељовића да 29. фебруара разапне званичну заставу Црне Горе на свом балкону и тиме поздрави помахнитали народ који са ватреним оружјем у рукама (свијеће и иконе) и пјевањем најсмртоноснијих пјесама ( „Не дамо светиње“ и „Христе Боже“) прави нереде неухватљивих размјера по улицама Црне Горе. Не прође ни сат да се не запитам колико лудила у себи могу имати када са пријатељицама под руку уживам у лијепом времену шетајући и посматрајући Брџу како нас најприје снима са оближњег блока а затим нам се и придружује уз ријечи „Ми смо деца неба и најљепша лица слободе“.

Али, засметаше им наш осмјех и његова слобода. Засметаше им наше шетње и партијским саборцима наредише да као челници својих сектора утјерују страх и пријетње у кости радницима, очевима и мајкама. Не могаше да зауставе масе народа у градовима па ухапсише омладину како би показали своју моћ.

Дозволише да црногорским улицама мирно и повучено ходају обијачи домова и активатори бомби, да све у граду пршти од сјаја пламена у ваздух подигнутих кола, да улицама испред кафића момчад сталожено упозоравају дјевојке да пожуре кућама показујући на пиштољ у панталонама. Дозволише масовне туче и пријеку нарав младића који испред тржног центра појурише за дјечаком да га батинама упозоре да се много не залијеће. Дозволише и бесплатно гориво и сендвиче без траписта истинским држављанима и борцима за непоколебљивост државног апарата и државну независност, уз поруку да људи благослов, вјеру и наду треба да потраже од државе. Она ће их крстити, неће црква.

Не дозволише али опростише Брџи кречење бијелих зидова мотивима тробојне радости и пуштање балона у ниђе плавље небо, уз седамдесетосатно упозорење на примир. На крају, упалише државни аларм и ослободише за Брџу једну собу у Зиксу због погубног и паничног статуса на друштвеној платформи са које свакодневно трпе неподношљиви терор и несносни притисак.

Вођени демократијом и љубављу према држави, забранише Брџи слободу кретања, поставише га испред решетака да у слободно плаво небо гледа кроз прозор и моли се држави за спас.

И док се сви питамо какав ће бити коначан расплет црногорске драме и мирно ишчркујемо укидање забране обиласка позоришта, школа и Брџе, не прође ни кинут да не помислим: Нешто је чудно у држави Црној Гори.

Извор: Фејсбук

Ауторка је професор српског језика и јужнословенских књижевности

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: