Црногорски хумор

Пише: Никола Маловић

Географска и менталитетска граница између Боке Которске и Црне Горе налази се на 25. серпентини изнад Котора. На том мјесту, људи псовком престају да опште с мајком, јер настављају да по обичају коитирају с оцем.

Без све шале, црногорски ми је хумор стран, између осталог зато што му недостаје универзалности, па примјери који би се могли издвојити као типични више носе особености интерне шале – а њу, познато је, разумију само чланови ужег скупа. У преводу, што је смијешно Црногорцу, другоме почесто није, при чему не треба бркати вицеве о Црногорцима које су махом осмислили нецрногорци, с оним што јесте црногорски хумор.

Еталон савременог црногорског хумора јест оно што чини хумористичка скупина „Д букс оф књиге“, изворно цетињска, формирана 90-их година прошлог вијека, а која је славу стекла на једној подгоричкој радио станици с изразитим суверенистичким тј. сепаратистичким форматом. „Популарни Буксовци“, како их зову, заразили су Црну Гору смијехом, критикујићи на све већем броју телевизијских канала (освојивши временом и Радио-телевизију Црне Горе) власт, цркву, људску природу, пародирајући популарне емисије, имитирајући познате личности, али и миксујући жанрове, као што су музика и филм.

Све вријеме ваља имати на уму да је назив – иституција. Ко себи да име „The books of knjige“ можда и не мора логички да га брани, посебно ако му се опус временом одреди као мјешавина сатире и парадокса, али да је паметан – није.

Буксовци су током ере Мила Ђукановића постали толико популарни да су почели „да искачу из фрижидера“. Многа су их мала а не само „средња“ предузећа ангажовала да им направе рекламу.

Чланови скупине више нису могли да постигну обим посла, те су радијске и ТВ рекламе правили све више импровизујући, увјерени у оно што јесте постало истина: важно је да назив фирме и врсту дјелатности помену управо они, Буксовци.

Мој највећи утисак гледе групе с несрећно одабраним именом био је и остао да су више интуитивно неголи рационално осјетили како око себе имају програмски дебилизовану публику којој је ваљало дати што заслужује, све вријеме подилазећи јој, не би ли се узела кинта, као и у Србији што се ради.

И којекуде.

Годинама мучен хумором који засмијава Црногорце, као човјек који од Референдума из 2006. не гледа црногорске телевизије, почесто у колима, хтио – не хтио, налетим на радијску верзију спота познатог ми само успутно, током мијењања ТВ канала.

Чуо сам да је неко опет ангажовао Буксовце.

За разлику од многима непријемчивог енглеског хумора што су га у тада савремено рухо одјенули Монтипајтоновци – за разлику, дакле, од хумора у чијем је лудилу било система – у хумору Буксоваца система почесто нема at all. Доминира импровизације и шмирање.

У времену у коме свака њихова реклама има на хиљаде прегледа, лајкова, и коментара, у којима Црна Гора коментарише То (све без знакова интерпункције) Браво Цареви хахахахахаха е јесте нас насмијали… потписник овог текста гледа забринуто с нулте надморске, погледа упртог изнад хиљадуметарске которске 25. серпентине, према мјесту гдје осјећај за хумор дебото мијења пол, али и менталитет. Што ви је смијешно, ево плаћам да ми речете?

У мору реклама које су „популарни Буксовци“ начинили, обратимо пажњу на једну којој још није сиједа прешла појас брада.

Пазимо…

Спот на Јутјубу траје 36 секунди.

Видимо мушкарца који се свлачи до гаћа и десно до њега човјека у одијелу. Позадина је пуна трске, што ће рећи да смо на обали језера, не мора. Наравно. У сљедећем кадру ћемо на воденој површини да видимо и неки папир.

Човјек у одијелу с јаким црногорским акцентом вели: – Драгане, је ли тако? Оно доље је добитни тикет од двије и по хиљаде еура. Ако га не спасиш, нема ништа ни за тебе, ни за мене.

Гледалац још увијек не зна какав је однос међу ликовима. Нити зна како се „добитни тикет од двије и по хиљаде еура“ уопште нашао на површини језера.

Лик који се скинуо до гаћа улази у воду и каже с јаким црногорским акцентом: – Ништа ти не брини. Само гледај да ме не искида какви алигатор.

Океј, сценаристи-Буксовци су у причу увели алигатора. Кад може Синиша Павић да их запати у „Белој лађи“ коју је прославио Лане Гутовић глумећи Шојића, што не би могли славни црногорски хумористи.

Уроњен у језерску воду до прса, ускаче онај што се био скинуо, и десном руком хвата тикет, а потом и зарања. Да је макар болно крикнуо, или да је продукција у крваво обојадисала воду јефтиним хиперманганом из апотеке – гледалац не би био у дилеми што се догодило. Но у 15. секунди реклама гласом из офа каже „Изабери лакши пут до добитка“. И додаје назив онлајн кладионице.

Да јебе оца, отело ми се као проучаваоцу онога што засмијава Црну Гору. Кликнуо сам на play да видим што ће бити даље…

Камера сад иде на Буксовца у одијелу. И каже овај: – Фукара! Чучи доље и гледа кроз онај бамбус.

Нити гледалац спота зна у први мах да је алигатор у црногорском језеру управо та фукара, али капира да некако нема смисла да алигатор с бамбусом што стоји окомито може да опажа дешавања по црногорском хоризонту.

Буксовац у одијелу обраћа се у 27. секунди неком брадоњи, јаким акцентом: – Гарантујеш ли да ми неће ижјести тикет?

Брадоња коме само обријани брк фали да би изгледао вехабли, каже: – Гарантијам.

Што значи ова реплика? Брадати је кријумчар алигатора са Блиског истока па прича искварени црногорски*, или шта?

Око потом види алигатора прије неголи ће Буксовац с јаким акцентом питати брадоњу: – Би ли прода штене од њега?

Штене од алигатора заиста јесте ментални бастард, и можда најбоље потказује што данас црногорски хумор јест. Дебилизованој публици која захвалност на засмијавању добрано дугује управо Буксовцима, уопште не смета што човјек у одијелу на обали језера пита шверцера алигаторах – да ли има штене (!) од алигатора?

На крају спота, алигатор режећи као лав (што је још једно smart рјешење) кидише на Буксовца у одијелу. – Мрш, мртав! – виче овај, али бештију је, срећом, брадоња већ спутао повоцем, па не може да досегне жртву.

Wtf?

Чак и овакав, готово официјелни црногорски хумор Буксоваца виши је и бољи од србијанских Курсаџија и њима сличног дна, али је за седам интелектуалних копаља испод рафинираног српског хумора, какав се пак – у више жанрова – разиграва у уму Драгољуба Љубичића (alias Диркис Кисинџера) & браће му по вицу, анегдоти, хуморесци, имитацији, пародији, скечу, и наравно сатири.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: