Црногорски ријалити

Пише: Никола Маловић

У Србији је ситуација једноставнија: имамо, дакле, Председника кога су само (не увијек уставне али ипак бројне) државничке обавезе одалечиле од побједе на Аустралијан опену, па сада, уз помоћ каталога најотровнијих новина од 1881. када је основано Српско новинарско друштво, и истих таквих телевизија, твори опозицију која ће му, удружена иностраним елементом, 3. априла 2022. добацити изборну лопту на волеј. Кад би Вучићу колико данас из амбасаде United Snakes у Београду стигла преурањена грешком честитка, српска би се опозија правила да је не види. Сви смо ми другари, калкулисали би, с том разликом што Вучић заиста жели да побиједи да би владао, и брао што се владавином може да убере, дочим се у потезима опозиционих првака и ријетких првакиња годинама не види жар за троном, не опажа се страст за владавином, већ пука жеља да се засједне у привилеговане клупе Народне скупштине. А то не ваља, јер је неозбиљно. У политику се улази да би се владало. Или се у политику не улази.

Пазимо…

Као Бокељ који од монтенегринског референдума 21. маја 2006. не гледа црногорске телевизије, нити чита најтиражнији дневни лист због обилате, вишедеценијске сјетве антисрпских ставова унутар редова – спадам такође у речених девет од десет Срба који не би могли да објасне шта се то тачно дешава на политичкој сцени Монтенегра.

Срећом па се живот у 21. вијеку одвија по систему спојених судова: чак и ако не гледаш – опазићеш, чак и ако те не занима – сазнаћеш.

Као човјек који је одлучио да ни секунд не поклони пажњу ма ком ријалитију, ма на којој телевизији да се такав програм нађе током мијењања канала, уво ипак види и око ипак чује – колико је само тога злога садржаја. Слично је и са црногорским телевизијама, преко којих силом прелећем, осуђен на многе секунде политичког ријалитија унутар спојених судова Србије и Црне Горе и Републике Српске.

Концем августа 2020, подсјетимо се, Срби су, немајући више куд, гласали већински за гинисовске губитнике, Демократски фронт, коалицију састављену од, поједностављено каже ли се, опозиционим прстом у дупе спојених Андрије Мандића, декларисаног Србина, и Небојше Медојевића, декларисаног Црногорца, чијем гласу Срби дугују увођење лингвистички непостојећег црногорског језика. Обојица су за ЕУ, пресрећни што Ђукановић није ни питао грађане на референдуму да ли желе у НАТО, тако да они тај врући кромпир и нису морали да ваде из ватре.

Дункве, опозиција је побиједила ДПС, странку Мила Ђукановића, иако је он, као предсједник државе републиканског типа (алергичну на то да се у ма ком контексту назива Републиком), и даље у седлу.

Нова влада испрва никако да се састави… У законском се фото-финишу, не без елемената иностраности наравно, формирала чак 100 дана након августовских избора 2020. Нашавши државну касу празну, посавјетовани су да узму нових 700 милиона евра кредита, да би напросто у прво вријеме опстали, да на њих не би залајали па кидисали пензионери и сви запослени у државној служби.

Премијер Кривокапић, до јуче канда спавач, сад кандидат ДФ-а и неколико џепних странаках, човјек који је чудесним наговоренијем митрополита Амфилохија добио благослов да будет то што јест – мандатар за састав владе, одједном чини twist, одбија да у нову владу узме ма кога челника ДФ-а, казује да неће политичаре него само експерте, премда узима Дритана ипак Абазовића, Албанца, власника политичког језичка на ваги, лидера странке УРА, који неколико дана након избора постаје занимљив елементима иностраности, те промптно одлази да одржи „предавање“ на Острву, а за којим тамо гризу песнице, колико само жуде да чују Черчила из Малесије.

У међувремену се, након Митрополитове смрти, догодило толико прелета, издаја и обрта, да се ситуација у Црној Гори може да објасни сликовито клипом под називом „Ситуација у Црној Гори“. На почетку тога клипа виде се поиздаље три пса како се опрезно њуше страга. Онда један пас, гле, наскаче на другог, и почиње да обавља радњу. У обрту који слиједи, први се пас измиче, па сад он наскаче на пса за кога смо у почетку мислили да је мужјак, да би, ох, мало касније, као у ријалитију, трећи пас, који је све вријеме кибицовао са стране, наскочио на другог, и даље занесеног тиме што мисли да чини.

Мислим да ова метафорична слика није сасвим добра.

Да би се до конца огољела црногорска политичка менажерија, недостаје још паса. Три су мало.

Чему је сврха?

У временима када се ђаво отео с конопца, ко то може знати. У геополитичком систему спојених судова, клип под насловом „Ситуација у Црној Гори“ може да носи наслов и „Ситуација у Француској“, и „Ситуација у Конгу“, и „Ситуација на Тринидаду и Тобагу“…

У седмици у којој је Вучић још једном појурио да смијени Фидела Кастра са врха вјечите листе лидера на које је планиран атентат, „у Црну се Гору“ одржавају протести на којима „спонтано окупљени грађани“, поручују премијеру Здравку Кривокапићу и потпредсједнику владе Дритану Абазовићу, да се не зајебавају гледе формирања мањинске (или било какве друге) владе састављене од свих политичких паса који би такође да раде оне ствари.

„Поштујмо вољу грађана!“, узвикују, мислећи на резултате избора од 30. август 2020.

Да коитира с оцем: ако до сада нисам изгубио читаоца, никад нећу. Срећом, слиједи занимљива питалица:

Зашто би било ко подржао протесте када је изборна воља грађана прекројена већ 8. септембра 2020, јер су тада Кривокапић, Абазовић и Алекса Бечић, актуелни предсједник Скупштине, потписали неетички споразум да у Влади не буде кадрова ДФ-а, за које сам и ја, из велике нужде, гласао?

Тога је дана створена Влада која је изневјерила вољу трећине гласача из Црне Горе и Боке.

Влада је доказано остала антисрпска чином усвајања Резолуције о Сребреници којом се забрањује „негирање геноцида“, када је (јуна 2021) смијењен Владимир Лепосавић, министар правде, јер је казао да по дефиницији, геноцица у Сребреници није било.

С руком у мантији под руком, доведен на мјесто премијера, Кривокапић је пак смјену аминовао. Као што је аминовао и од Ђукановићевог ДПС-а наслијеђен ковид-фашизам. Није било свесрпских протеста против те смјене, нити након што је Влада Здравка Кривокапића притврдила санкције Русији, ни када су нам дјецу послали са све маскама опет у школске душегупке, ни када су уведени ковид-аусвајси, ни када је премијер из Енглеске поручио да спољнополитички курс нема алтернативу, ни када су се неки министри обрели с дупетом иза Параде поноса јер су јој били на челу, ни када није отпризнато Косово*, ни када нису укинуте санкције Русији, а јесу уведене Бјелорусији, ни када није регулисан статус Српске православне цркве у Црној Гори и Боки Которској, ни када су занемарени интензивни прелети авиона који иза себе остављају хемијске трагове… али јесу устали страначки присташе да бране позиције „по дубини“. Шта су оне, те позиције? То су хоклице, столице и фотеље заслужних чланова, то су силна радна мјеста, то су моћи, од најситнијих, за чије се услуге даје двјеста грама кафе, до крупних: стана с погледом на море, или пак на неку другу воду.

Нема леба од владе која има несамосталну спољну политику. Самостална спољна политика је стуб суверености.

Црна Гора тренутно нема усправну кичму, нити ће је добити формирањем нове владе.

Црногорски сметлар с платом од 500 евра

У једном се тренутку у Монтенегру појавила синтагма „Европа сад“, наводно као програм за бољи стандард, с потписом премијера Кривокапића и двојице његових министара, а заправо као програм с очигледном намјером „елемената иностраности“ да се погаси још малих и средњих предузећа, чудом преживјелих током двије тешке године к-19 рата.

Без обзира што су бројни економисти упозоравали Владу да је повећање минималне зараде са 250 на чак 450 евра хазардерска одлука, да може довести до слома јавних финансија, Влада је, пуна експератах, ипак донијела одлуку да „помогне запосленима с најнижим примањима“.

Донијели су одлуку популистичку. И економски самоубиствену.

Стога није чудо што су, кажемо ли без наводника, у Црну Гору почели да пљуште откази већ током јануара, јер је 1. фебруар дан када црногорски сметлар треба да прими, с додацима разним, двије трећине професорске плате.

Јавна је тајна да су бројни приватници, који нису отпустили раднике у јануару, склопили дил са упосленицима да им ови враћају на руке дио минималца уплаћеног на рачун.

Ко је год са стране савјетовао експерте из Владе да спроведу програм „Европа сад“, знао је кога савјетује: листом људе који својим рукама нису зарадили баш много динара. Да јесу, не би расписивали алогични харач.

Новац прво мора да се заради, да би се дијелио. Браво… експерти.

Извор: Печат

Прочитајте ЈОШ:

Пилат и сватови

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: