„Црногорско лудило је прелазно“: Како је Шекспир за Енглезе постао као Његош за екстремисте – „геноцидни писац“

У последњем таласу лудила политичке коректности, програм британске владе „Превент“ оценио је да да дела великана енглеске књижевности, међу којима и највећег – Шекспира, подстичу десни тероризам. Тако је Шекспир изједначен са Његошем кога екстремисти политичке коректности сматрају „геноцидним писцем“.
Најновија листа уметничких дела што би потенцијално могла да подстакну симпатије према крајњој десници коју је саставио „Превент“, програм за борбу против тероризма ког финансирају порески обвезници, а води влада Велике Британије, показала је да лудило политичке коректности нема граница.

Бизарност политичке коректности – Шекспир као терориста

Дела Толкина, Хакслија, Орвела, па чак и Вилијама Шекспира, као и филмски класици „Мост на реци Квај“ и „Велико бекство“ нашли су се на црној листи бораца против тероризма јер, наводно, ултрадесничари могу да их искористе за промовисање проблематичних ставова на интернету.
Истовремено, „Пафин“, издавач књига једног од најпознатијих писаца за децу Роалда Дала саопштио је да су књиге „Матилда“, „Велики доброћудни џин“ и „Чарли и фабрика чоколаде“ прилагођене за модерну публику тако што су у њих уведене стотине преправки – речи које се односе на тежину, ментално здравље, насиље, пол и расу цензурисане су или измењене.
Др Игор Перишић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност каже за Спутњик да је испочетка више био забринут по слободу уметничког изражавања са сваким новим таласом политичке коректности, а сад му се чини да су ти таласи све слабији, комичнији и бизарнији.

Што је дело хуманистички коректније, то је више политички некоректно

Последњи талас који долази из Британије изгледа да не долази из тамошњег мејнстрима него из једне леве политичке маргине која по сваку цену хоће да нађе нову тему за даљи одстрел, тако да се дошло до идеје да уметничко дело може директно производити „десни екстремизам“, додаје Перишић.Та кампања произилази из левог екстремизма и ако ишта она може да произведе онда су то следбеници који су леви екстремисти и немају никакве везе са десним екстремизмом који се ту учитава да би се могао појавити из нечега што је класична светска културна баштина, објашњава Перишић ком ће ускоро бити објављена студија „Књижевност и либерална мисао“.
„И дечјег писца који је део лектире и европске и српске, познајемо у таквом политички некоректном облику где има говора који се не може назвати дискриминаторским. Али, јесте традиционално књижевно онеобичен и говори језиком који је деци пријемчив. Тај говор деца перципирају као део једног уметничког креативног света који доприноси формирању њиховог слободнијег изражавања, сасвим супротно од онога што нови комесари учитавају у таква дела. Дакле, свако уметничко дело је хуманистички коректније што је више политички некоректно“.

Истрага неподобних писаца – „геноцидни“ Његош као Шекспир

Иако је државна институција проказала дела својих великана почевши од Шекспира и сам британски премијер Риши Сунак је изразио благу резерву у погледу смислености такве борбе и таквих стратегија.

У сваком случају, овај последњи излет показује да се политичке коректност још батрга тражећи нешто за себе и сродне културне политике које одласком у крајности и бизарности покушавају да задрже неки утицај да би и даље освајале простор, сматра Перишић.
На мети лудила политичке коректности код нас је последњих година на првом месту Његош као „геноцидни писац“ и у том смислу би се могло рећи да је он наш Шекспир пошто му се даје толико значај у истрази неподобних писаца, истиче Перишић.
Његош је у толикој мери део колективног и појединачног архетипа и зато је на мети политике и политичке коректности јер она удара у врхове и не жели да се баве минорним писцима и појавама.

Истрага Његоша у служби бошњачких интереса

Перишић подсећа да су пре три-четири године у једном америчком листу објављени напади на Његоша Александра Хемона, познатог по својој србофобији и борби против тзв. великосрпског национализма као и по фалсификовању историјско-уметничких чињеница.

„Он је у том америчком листу писао, потпуно занемарујући контекст и саму иманентну структуру ‘Горског вијенца’, да се ту ради о оправдању српског геноцида над муслиманима, не узимајући у обзир да је то 19. век. Ту је директно пренео једну деветнаестовековну ствар у 20. и 21. век где се дешава једно потпуно брисање свих историјских и контекстуалних условљености које су неминовне кад посматрамо прошла времена, да би се то ставило у директну службу бошњачких националних интереса. Односно, да бошњачка страна у БиХ хоће по сваку цену покаже Србе као одговорне за ‘геноцид’ у Сребреници.“
Намера је да Републику Српску коју Бошњаци називају геноцидном творевином на тај начин дискурзивно дифамира, како би се припремило укидање таквог ентитета да би се створила једна, по њима, грађанска држава. А таква „грађанска држава“ би, по Перишићу, била дискриминаторска која би под „грађански“ хтела да подведе један национални идентитет који неће да буде грађански.
Перишић нема ништа ни против грађанске, ни против националне државе, већ против насилног претварања једног идентитета у други. А Његош је ту згодан за сва комешања која иду из неуметничких побуда већ дневнополитичких и дугорочних националних стратегија других народа, наглашава Перишић.

Павић: Показна инквизиторска вежба за одстрел неподобних

Саговорник Спутњика подсећа на случај Милорада Павића који је био омиљени писац у Европи а онда је наједном одлучено да његов роман „Хазарски речник“ посредно говори о нестанку Срба и угрожености српског народа у Југославији.
Наравно, „Хазарски речник“ као једна уметничка алегорија може да се чита на различите начине, али је управо због „читања“ на тај начин, Павић преко ноћи постао персона нон грата на немачком говорном подручју.
„Додуше, Русија, Кина и Јапан су се држали подаље од тога и тамо то Павићу није наштетило. Али на европском простору јесте и он је подвргнут ‘отказивању’ пре ових таласа савремене политичке коректности о којима говоримо. То је било у деведесетим годинама и тад је Павић био можда и показна вежба како се ради са писцима који се могу на било који начин довести у везу са било каквом националном политиком, макар и посредно. За те који се инквизиторски хватају за таква наводна огрешења дошао је као кец на 11 да би они спроводили своју привидно књижевно-аналитичку, али, у ствари, дневнополитичку хајку“, закључио је Перишић.

Спутник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: