Црну кућу зову бијела

Казују бијела кућа, злорадница, свијет васцијели у несрећи, кућа злородница,
сије и просијава зла земљом, водом, гором, гори камен. Од бијеле куће и
небо црни, зли човјек, зло сјеме вјетром сије, ватром пали дијете, птицу и
цвијет. Жарогромовником земљу бије, коријен трује. Такозвана бијела
кућа, црна без бијела, унутра и споља, учинила безбројна зла човјечанству,
злопатње, смртне деценије сије и повије у вијек, у више вјекова и невину
људску крв пролива, а сузе свеболнице просипа. Кућа црна, милионе домова
пали, милионе душа убила, безброј дјеце и мајки без очи оставила. Кућа
црна, земљу мученицу, невином људском крви натопи, остави сестру без
брата, оца без сина и мајци чедо дави. У страшним мукама на милионе душа
отровом угуши. Несрећна кућо, зло кућо, носиш злокоб у вијек, несрећу у
свијет, кућо црна, зло те срело и дочекало, зло ти на врата стигло, злокоб на
прозоре ти дошла. Кућо црна, зло те срело, чекало и дочекало. Црна кућо
камена ти мало, земљу би да поједеш, земљу у патње остављаш и очи јој
вадиш и кожу дереш, и очну зеницу гребеш. Кућо црна не руши дом дому,
кућа се гради човјеку а прави животу. Кућа је добро да донесе, злотвори –
црна кућо, зла свијету доносиш и донесе. Откуда те зову бијела кућа, земља се у јаду нађе, пут у беспуту, човјек у злу, човјека остави у беспуту. Како се год узме, од такозване бијеле куће, сва злочишта и биједе земљо долазе. Од
црне куће надземаљски злотвори дођу, донесу зломоре, које човјека на
сваком овоземаљском мјесту нађу, донесу му несреће и крвопролиће,
свакогрдне, свакојаке донесе нечојство, несојлуке и многоструке
простаклуке. Такозвана бијела кућа, не само што краде и поткрада,
вишеструко отима и у деценијама и у вјекове. Такозвана бијела кућа – црна
кућа, људске душе трује и злотвор и злотвори пут зла граде, пут без повратка,
од такозване бијеле куће – црне куће, отрована је птица, цвијет, лист и
животница. Животе живота, отрује воду црна кућа.
Кожом звјерињом је облачи, на свакој земаљској шари, црна кућа нађе
крокодиле и човјечанство у црно рухо замота и још и даље и жешће замотава
до кости до сржи. Мученице измучене, очне зенице црна кућа змијоликим
језиком превлачи. Нема дана црна кућа да не донесе злодан, откуда толико
зла се нађе и створи, може се рећи и окоти, не може то људски рок и сој то је
скот, од свих скотова и од бјелосвјетских скотишта. Коте се пси крволочни, на
хиљаде скотова ждеру људски род а утваре земљу благу горе и прже, човјеку
крв пију и кожу деру. Може се чути од крви просуте, земаљска плаче мука,
камени јаук и видјети сатане увезани несојлук, нечојство код несојлука, код
ништавила свашта, код свашта ништа, код свашта утвара, увијек гладна,
вавијек крвожедна, људски роде, спасавај се, људска главо дозивај се, бјежи
од црне куће, спази себе и земљу, спасавај се земљо. Спасавај се роде, спаси
извор и птицу, спасавај коријен и стабло, спаси камен камене, размини црну
кућу, остави је да се дави, остави јој омчу, немој ланце, ланци су за катанце.
Камене закључај црну кућу каменицом, на врата кући црној, остави црну
мараму и злоцрну капу змијску, на прозоре завјесу поскока. Пусти камене
црној кући, црна рука да дође главе. Црну руку, црна кућа тражи, пуста их
камене, нека се нађу и да се окамене и закамене. Нека се нађу, нека се виде
(нема код њих свјетлости и кола љубљеног и свијета позваног небеснице и
призваног у свенебеску. Злотворе, црни прах нека вас нађе, очи да вам се
затворе, уста закамене, и слијепе, слијепе утваре да свјетлост не види. Утваре
свјетионике не познају за свјетионике ни чела, ни главе немају. Камене утвара никада земљи неће донијети добра, у свеземаљском шару злом се покрива и облачи. Нађе се човјек, пробуди се земља, небо се отвори, сатани главу сатрије злоуста ђаволу да се затворе.

Аутор је пјесник.
Вукић-Гаро Брајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: