Čudesna Vaskrsenja Srba

Piše: Jovana Baljošević

Kakva je to klica draga braćo i sestre, koja vjekovima Srpstvo Srbinom pronosi, a naš narod, gledajući često sa svih strana smrti u lice, ipak živi, raduje se životu?

I kada je skoro izvesno da će iskra našeg postojanja među narodima utihnuti, mi, po pravilu, čudesno vaskrsavamo!

Kakva je to klica i od kud unutar nas taj tihi oganj, koji se neočekivano, kada mislimo da ga nema, pretvara u plamen koji spaljuje greh i zablude naše i osvetljava nas u vrlini pred svetom.
Šta nas to, kada smo na dnu i vidimo da je propast neizbežna, uvek podiže na vrh i vraća u život…?

Ko smo to „ mi“, čiji smo, na koga to ličimo? Ko to umiraše pa vaskrsavaše, te i MI kao narod umirasmo ali i vaskrsavasmo?
Nije li to On – “ Svetlost svemu svetu“, kao čovek umro i kao Bog vaskrsao?! Nije li to naš Gospod Isus Hristos – Bogočovek, u telu, od Djeve Marije, među ljudima rođeni, umro i vaskrsao za grehe sveta, usadivši čoveku KLICU Božiju, KLICU VEČNOGA ŽIVOTA, ostavljajući iza sebe lestve ka Višem svetu, DA KOJI HOĆEMO, pođemo za Njim u Carstvo Nebesko.

Pre nešto više od osam vekova, tim putem je pošao otac naš duhovni, sin Nemanjin Sava, umnoživši u sebi mnogostruko ovu blagodatnu iskru večnoga života i zauvek je usadio u srce svoga naroda, koji je veoma voleo i dobro poznavao. Voleli su i Srbi Savu, jer je bio njihova roda, jer je Bogu omilio, jer su mu dela bila sveta i oduševljeno su išli za njim, ne ispitujući, ne sumnjajući, verovali su mu kao što dete veruje svome roditelju.

Naš narod nikada nije prihvatao tuđina za gospodara, iako su okolnim narodima, najčešće tuđini gospodarili. Nismo voleli ni tuđih običaja da nam se nameću, osobito je oduvek Srbin ljuto omrzao svaki jaram na svojim plećima, osim onog koji je sebi na pleća dobrovoljno stavljao.

Pa ni pravoslavlje, koje mu se tuđim jezikom i načinom nametalo, Srbin nije temeljito prihvatao, već je staroj veri privrženiji bio. Dom njegov, beše utočište njegove slobode a preci putokaz.

Znao je to Sava Nemanjić, svoga roda najmilije čedo, i veru Hristovu je prilagodio svome rodu, a običaje stare Hristom preobrazio, jer Bog nije tlačitelj, no milostivi roditelj…..
Zato srpsko pravoslavlje nazvasmo SVETOSAVLJE, kojim je ravnoapostolni Sava trajno k`Nebu Srbe privezao i ostavio ISKRU Božijega ognja da u nama tihuje, bez znanja o tome, kada će se u oganj vere pretvoriti.
Vekovima su srpskom zemljom krstarili razni „putopisci“, „trgovci“ i mnogi drugi koje smo mi dobro primali verujući da su dobronamerni a koje je slala Rimska kurija u tajne misije, da saznaju, koja je to „tajna formula“ koja nas čini takvima kakvi jesmo, kako nas osujetiti i izbaciti sa scene ovoga dela sveta. Kako to oni nas vekovima uništavaju a mi i dalje postojimo, pa nas oni jednom zgaze a mi se uspravimo, oni nas sprže a mi ponovo iz praha niknemo.

Nažalost, ne možemo da im „pomognemo“, jer ni mi neznamo da objasnimo tu pojavu . Ne znamo kako se ta klica u nama budi, kako se gotovo ugašena iskra pretvara u plameni oganj vere, ne znamo kako… ali ovih dana TO vidimo u CRNOJ GORI!

Litija na planini Sinjajevini: kroz smetove i snežnu mećavu
Molitvama Svetoga Save, neka Gospod svima podari mir i razum, da ognjem vere i ljubavi nadvladamo sve naše neprijatelje, vidljive i nevidljive!

Amin Bože daj,

SREĆAN NAM SAVINDAN!