Чудо

Пише: Емило Лабудовић

Чудо! Чудо невиђено! Попис ушао у други дан, а Црна Гора ни за милиметар није мрднула ни тамо ни овамо. У Србији имају преча посла, Русију и да не помињемо, па нико и не окреће главу што се ми пребројавамо. А колико до јуче грмјело је и сијевало од упозорења како је овај попис измишљен и конципиран тако да након њега од Црне Горе не остане ни камен на камену.
Међутим, кад се ствар сагледа без навијачких страсти, политичке мимикрије и пословичног надметања типичног за друштвену сцену Црне Горе, типа пресипања из шупљег у празно, и ћоравом је јасно да проблем уопште није био у попису. Јер, чудна ми чуда хоће ли нас бити више једих или других кад нас укупно има толико да не би ни чорбу осолили иоле озбиљнијој држави. И последњем неупућеном је јасно да се, без обзира хоће ли Црногорци „надвладати“ Србе или обратно, карактер ове квази државе неће промијенити.
Знам да ће ово „квази“ наљутити неке, али, ако им је за утјеху, спознаја да је ово држава која само споља, и то само симболима, дејлује као држава а изнутра је шупља као швајцарски сир, једнако вријеђа и мене и једнако туче по глави колико и њих. Захваљујући оном ђавољем СКАЈ- у, свакодевно смо,о као на рендген апарату, скенирани до голих костију. А то што се види боље да се ни видјело није, јер до скоро смо само слутили и сумњали а сада бјелодано знамо. Као што се тешки болесници прикључују на апарате за одржавање живота, тако нам је држава и све у њој било прикључено на телефон Весне Меденице и од њене дистрибуције „кисеоника“ зависило је ко ће и колико да живи. Е, сад, на кога је тета Весна била приључена сазнаће се ускоро, је СКАЈ-а има толико да нам га ни унуци неће до краја ишчитати.
Попис је кренуо и биће завршен по плану и како треба, а резултати ће бити такви какви ће бити, у многим сегментима – поражавајући. Но, тако је и тако нам је. Али оно чему се не назире крај јесте тета Веснин телефонски именик. Нема дана а да на том адресару не осване неко ново име, име оних који су се, пред Богом и народом, заклињали да ће „дужност вршити часно и по закону“ а не по Веснином диктату. Додамо ли томе и чињеницу да смо не само изнутра прикључени на телефон већ да смо на исти начин прикопчани на бриселско – вашингтонску централу, колико год били заљубљени у своју слику из старог албума морамо признати да смо данас као држава из реда оних које називају „банана државама“.
А кад сам недавно са једним пријатељем разматрао стање у којем јесмо, и дошли до исте, претходно изречене, дијагнозе, питао ме је знам ли како се постаје „банана држава“? Очекујући неко подробније и мени непознато објашњење, ћутао сам. „Е, мој пријатељу, рекао је, смркнут у лицу и отпљувнивши, тако што се државе дочепају – мајмуни“! А онда смо заћутали обојица.
Ало, Весна, чујемо ли се?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: