Чујеш ли?

Пише: Емило Лабудовић

Чујеш ли? Тишина. Тишина, она гробна, глува, она тешка, тишина очаја и безнађа. Чујеш ли? И небо ћути. Ноћ безмјесечна, зимска, ледена до бола, загрлила Ловћен и јеца. Ћути и Раде. Замукла наша најсветија ријеч.

Чујеш ли? Чујеш ли како, згромљен тугом, затечен невјерицом и рањен ужасом, ћути град. Укрива се у себе, укрива лице у кунете, за капије замандаљене страхом. Ћути град и слијеп се скрива за шкуре иза којих лелуја тек слаби пламен свијећа са којих, као крв из прободеног срца, капају сузе. Чујеш ли? Тишина, праисконска, из које урла звијер, она звијер која прождире саму себе и изнова се рађа и буди у свом најсигурнијем леглу, у људским грудима. Чујеш ли?

Чујеш ли? Тишина. Чујеш ли како, негдје дубоко у људском уму, шкљоцају отровне стозубе вилице мржње? Животињске глади за крвљу, за злом, за несрећом. Чујеш ли како хуче слапови мржње који се, од чувених цетињских поплава силнији, ваљају улицама и вребају душе начете. Душе сломњене. Душе одбачене и презрене, душе несхваћене, да се у њих зарију и уњедре, да бљесну онда када, градом и умом, зацаре ноћ и апсолутна тама.

Чујеш ли? Не, не, знам да не чујеш. Јер да чујеш не би ноћас било ове тишине која звони, боно и глуво. Не чујеш, знам, јер да чујеш, да хоћеш да чујеш, не би се ноћас над градом, умјесто бијелих, невиних пахуља снијега, ројиле сузе – леденице, једине ријечи које још преостају човјеку кад му све узму и оставе га без наде и утјехе.

А да само на тренутак ослушнеш, не само ову безнадну ноћ него и ехо свих прошлих ноћи у којима су се, као у колоплету змија отровница, плеле ријечи пуне оптужби, мржње и зла, знао би. Знао би да ће зло доћи прије него је дошло. Да си само у тим ноћима, црњим од оне у Гестиманском врту, ноћима у којима су цветале Јуде и њихови кажипрсти издаје, срама, лажи, клевета… отворио срце, чуо би како се, тамо изван ума и разума, зло само чека свој тренутак па да започне свој крвави пир. Да си, и да смо… Али, нијеси и нијесмо.

И све док смо код ушију глуви, све док су нам срца закопчана с девет брава самодовољности, себичлука, нетрпељивости и небриге, зло ће увијек изабрати тренутак. И све сузе овога свијета неће бити довољне да сперу крв и залијече ране. И, као и увијек, бићемо затечени, бићемо ужаснути, бићемо самилосни са онима којих више нема, несвјесни (или не желимо то признати себи) да у њиховој крви има трагова и наших прстију. А да чак ни њихово одсуство није алиби нити оправдање. Јер, морали смо чути и морали смо проговорити, дјеловати, спречавати…

Чујеш ли? Тишина. Тишина која пуца снагом муње са Штировника али коју, изгледа, не умијемо или нећемо да чујемо.  Чујеш ли, то опомиње тишина у којој не важи она „благо глувима“!

Чујеш ли? Ако не чујеш – ослушни. Ослушни док још није касно. Јер, опет ће!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: