Чујте Срби! Улица за великог добротвора Сер Томаса Липтона

Пише: Мишо Вујовић

“Жељко је мајстор за шаку. Врхунски хирург, најбољи у тој области”, упознаје ме са овим младим интересантним доктором, Алекса власник једне реномиране болнице у Београду.

“ И најинтелектуалнији лекар ког познајем”, додаје Алекса.

Разговарамо о смислу за којим човек трага од прве спознаје живота. Тражење суштине креће још од топле течности из мајчиних груди када интуитивно преко мајке примамо прве записе о животу. Касније се суочавамо са сопственим изборима, опредељујући се према субјективном осећању често замагљеном и необјашњивом, вођеном унутрашњим чулима или инстинктом као основним сензором самоодржања.

“Човек без душе, као планинска пећина. Глув, празан и неосветљен. Лекар је и мисија не само занимање”, као за себе ће Жељко, подсећајући нас на десетине заборављених задужбинара. Странаца, чија нас дела обавезују да их несмемо затурити у памћењу.

“Ко зна данас у Србији ко је Томас Липтон? За чајеве Липтон које искључиво користим из поштовања према овом великом човеку, задужбинару српском роду, многи су чули, али је велико хуманитарно дело Томаса Липтона скори прећутано. А заслужује много више од једне улице у престоници којом би се трајно меморисало његово дело,” каже доктор Жељко.

А ко је у ствари био овај одважни Шкотланђанин из Глазгова, један од највећих трговаца чајем, поморац, путописац, спортиста, филантроп и бродовласник.  Пут до успеха десетогодишњег Томаса Липтона почео је свакодневним одласком у луку где је са присталих бродова куповао намирнице за породичну продавницу.

Предузимљивист и жеља да се изађе из свакодневног таворења мале породичне бакалнице у Глазгову, Томаса ће, са тек напуњених шеснаест година одвести на прекоокеанску пловидбу. Почео је на великим броду као мали од палубе. Са нешто уштеђевине враћа се у Глазгов да уложи у породични бизнис, покрећући до тада маргиналну продају чаја, ретког пића намењеног богатој и одабраној клијентели. Томас, рођени филантроп почевши да увози чај са Цејлона, где је купио неколико плантажа, желио је да тај лековити напитак буде доступан свима. Богатој клијентели наменио је луксузна паковања у кутијама, док је за оне слабије платежне моћи понудио чај на мерење и данас популарној рефузи. Дакле Томас Липтон је први ово аристократско пиће спустио међу народ. У двадесетој  години живота отвара своју радњу. Специфичну по много чему, од јарких боја споља до беспрекорног асортимана, педантно одевеног особља до лепо изложених артикала приступачним свачијем џепу. Овај ланац ће се убрзо проширити Шкотском. У јесен 1881. у Глазгов је упловио пароброд носећи неколико тона сира у комаду пречника 4 метра.

Али оно по чему смо ми колективно заборавили овог племенитог човека је његова спасоносна мисија у збрињавању српских ратника у Великом рату.

Почетком Великог рата, Томас Липтон је своје бродове уступио Црвеном крсту да превозе и збрињавају рањенике. Крајем 1914. године у Србију долази група британских медицинара да помогне у борби против пегавог тифуса. У јеку епидемије, током 1915.године, овај свестрани човек и хуманиста, са великом медицинском екипом и пуним бродом помоћи, посећује Србију, обилази болнице британске медицинске мисије у Београду,  Врњачкој Бањи и Крагујевцу и Нишу.

Слао је свакодневне апеле, допремао помоћ, понашајући се скромно, делећи и смештај и храну са осталим особљем.

У једном од својих апела под називом “Страшна истина о Србији” бележи:

„Срео сам на сеоском путу много жртава, које су преслабе да дођу до болнице. Сакупљали су их и довозили воловским колима. Често је воловима управљала жена и деца, док је у колима муж или отац бунцао у грозници. Једва је преостало довољно људи, који не болују, како би могли да ископају гробове за мртве, чија тела леже изложена по гробовима… У неким болницама није било ни ћебади ни душека, док су у другима по три и четири пацијента спавали попречно на једној сламарици. Поред свега тога, пацијенти се никад нису жалили.

У једном болничком одељењу сам видео пацијента, који је и поред своје грознице дивно певао својим другарима. Ове страхоте захтевају хитну помоћ сваке врсте: шаторе, дрвене бараке, санитетски материјал, кревете и постељину, лекове и медицинску опрему, стерилизаторе за млеко, а поврх свега лекаре и болничаре.”

Овај неуморни и дубродушни човек стизао је свуда од цркава и манастира до неких народних манифестација и такмичења. Србију је заволео као Шкотску, називајући је величанственом земљом која је у Великом рату задивила свет.

“И ви сте витеже ( титула енглеске краљице) задивили Србију и нас недостојне и заборавне”, рече доктор Жељко, стежући шаку у знак сећања на овог свестраног хуманисту једног од многих примера, атипичних овом тлу, да се у једноставност најчешће огледа у једноставности.

Апелујемо на локалне власти Београда, Крагујевца, Врњачке Бање и Ниша да се овом врлом пријатељу Србије одуже бар једном улицом у свом граду.

Прочитајте ЈОШ:

Видовданска добротворна акција – „Божур за дјецу Ораховца“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: