Чуровић: До јуче све је било ваше, сад је мало и наше – Навикните се на то!

Пише: Славиша Чуровић

Држава ти да стан за добро владање и послушност, названо полтронизам, а твоје је само да купиш намјештај.

То је прастара комунистичка пракса. Онда одеш у пензију прије времена и уживаш у викендици коју си саградио, ко на старевими, ко на мору, ко на Студеном или Жабљаку. Неко, у најновија времена, и у Вранешкој долини прода „стан“ изнад Поште баш Пошти, или Министарству просвјете, па са тим парама гради куд хоће…

То не био само сан из прошлости да “ Године нису почеле јануаром“, кад су вуци у џемперима (изузимам часног М. Булатовића) кренули око 1997-ме, у „никавише918-та“, те у заносу тог “ патриотизма“ подијелили хиљаде патриотских станова, махом у Подгорици.

Функционерима и полтронима на линији “ НИКАВИШЕ918 “ да би добили станове и квадрате за џабе, најважније је било урлати у глас, носити заставе, тражити издајнике по кућама, махом комшијским, братским, а онда формирати ред испред чекаоница Шефа док он и екипа увозе банане као да имамо резерват са највише шимпанзи и орангутана на свијету, већи чак и од оних афричких, по Конгу рецимо. Онда се добије стан и миран си. Само мораш најјаче да “ раскринкаваш банду“ и огрћеш се са заставом, по могућству од главе до пете.

У бананама шефова који су дозволили увоз истих, била је и понека тона, на недељном нивоу, бијелог праха и још понешто. Тек толико да се може „овај патриотизам погурати“ још јаче, брже и боље, те показати како се економско чудо рађа УВОЗОМ БАНАНА! Баш у ЦГ.

Но, овима што су их увозили и јели, банане, а помало и додатке стављали у нос, убрзано је фалило квадрата, па је држава распоредила пар хиљада станова за сиротињу на министарским, директорским, ректорским и осталим мјестима. “ НЕКИ “ су и по два три “ комаТа “ станова “ закучили“ (Да се изразим подгорички, јер су Бананамени убрзано али неуспјешно, парајући уши нама који га рабимо рођењем, прелазили на тај акценат, који је и на ТВ-у био пожељан.Иако књижевно неправилан и нема без два акцента, а пет падежа.).

Но, вратимо се становима…

Један стан добијеш нпр. „За рад“ а други „За живљење“. Умјетничко, наравно. Јер ко ће, заиста, трпјети буку док се кува ручак који спрема кућна помоћница ( пробрана из редова „никавише918-та“, без иједног квадрата добијеног за то) а ти спремаш какву режију или улогу… Од „НАЦИОНАЛНОГ“ значаја, разумије се. Преводећи, на примјер, Његоша, или склапајући од „Луче“ и „Горског“ некакве „Ватре…“ Представу која, успут буди речено, кошта пар стотина хиљада. Евра. Како какав умјетнички филм…

Не мајсторе, не може то у стану гдје се у 182 квадрата гурате вас двоје са куварицом, него лијепо одеш у стан од 70 квадрата који је „за умјетност“ а који си платио 14.000 евра или си га „узео на кредит од 21.000 евра на 30 година, да рата не оптерети буџет који је малецак, колико и таленат којим располажеш.

Плата је тек око 2000 тисуће еврића, па ти капне умјетничка пензија од 800 ( коју доживотно примаш без обзира на године)…
Онда, приде, наплатиш баљезгања по Свечаним академијама званим “ Никавише918-та “ још пар десетина хиљада…. И миран си !

Али тај кредит и рата од 32 евра за „Умјетнички стан“ је ипак удар на кућни буџет… Јер банане су скупе, а кад их узимаш кроз нос или венски, онда организам тражи још! Све више… И квадрата и банана. И умјетности.

После рада на тој и таквој умјетности, се вратиш у онај „стан за живот“ па се башкариш, ко у 90, ко у 182 квадрата, а ако се што „закучи“ научно – интелектуланим радом са бананама у вези, купиш у „окупаторској Србији“ 20 ари за сина и то на Врачару… Али не плаца. Него стана.

Да може „дете“ да се игра жмурке у 200 квадрата. Е онда, али што јаче и интелектуалније, кукаш како смо поробљени били, како „никавише918 – та“, како се морамо бранити од унутрашњег непријатеља, па ако треба тог и таквог непријатеља на тракторима испоручити преко границе на Моракову… ти будеш први у реду за товарење непослушних. Који, гле чуда иду у Цркву, чак и у 21.вијеку. На чијим развалинама ти правиш перформансе, рецимо…

Или пожелиш да се то мјесто претвори у сластичару, како нас је учио један од “ станића „. То је видио, каже, у Италији. Док је путовао о државном трошку…

Е па господо из „никавише1997-2020“, да се мало пребројимо.

Да видимо је што купио, као и ми који смо рмбали за своје квадрате дан и ноћ, као и ови што су рмбали за вас „уметнике“ а немају ниједан квадрат било чега, као и ви што вам је Бананамен на власти дијелио исте да бисте ћутали, нас протјеривали, а Црну Гору довели у такву ураниловку какву не би ни Стаљин и Берија смислили ономад.

Можда „Рука правде“ буде спора, као ово формирање нове Владе, али ако нова Влада докачи макар трећину вас, моћи ће се кренути од нуле, у овој земљи гдје сте своје квадрате добијали за клицање Вођи, а он и остали Бананамени се спрдали са вама, а сви заједно најчешће јахали народ који је хтио само једно, да ради и живи у миру.

Гледајући вас, дио хипнотисане масе је укочен у раду покличом „никавише“, па је мислио да је најбоље да се лежи, маше заставом и чека који квадрат, који сте ви сви плаћали њима, њиховим парама.

Е сад! Узмите Бананамена, вратите станове, кличите углас са њим о пропасти „ваше“ државе, коју сте тако лијепо покрали и провинцијализовали да ни шеснаест Худинија не зна како да се спаси брод који тоне.

ЦРНОГОРСКИ БРОД.

У коме нема ваших банана, које сте мијењали за квадрате, него ипак, какве такве демократије. Коју смо освојили упркос вашим умјетничким генијима.

П.С.

Само да не чује Сузи Мугоша или какав тужилац и судија, којима сте исто тако пунили џепове квадратима и бананама, по дубини, па све ово буде само још један ваш игроказ. Достојан Бананамена. И наших судова. И тужилаца.

Пардон ваших. Јер до јуче, све је било ваше. И држава…

Сад је мало и наша! Навикните се на то. Мораћете.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: