Чуровић: Његош

Пише: Славиша Чуровић

Суде му без знања, понекад га обожавају незнањем, објашњавају га „превођењем“ са замјеном „кукица“ на двогласима (као да није он сам то могао ставити ономад, да је икада постојало тог новоустановљеног језика) доводе га у раван са највећим генијима човјечанства, помињу на сваком битном мјесту, оговарају и поносе се њим.

Његови сународници.

Јер је жив, жив да не може бити живљи, то је част сваког безвременог човјека у свакој држави која га има.

Неке га измисле, да би одржавале народни дух, неке га имају, али никада ниједан „народац без приправе“ са оваквим брдима није имао никог сличног. Нити ће га имати.

Његоша.

На темељу историографије, књижевности и саме његошологије, такмаци свих боја надиру да успоставе врховну мисао над врховним мудрацем и генијем нашег народа. Над оним који је своје мисли саопштавао чисто, дрзавнички, отресито, који је своје тежње давао и њежно и оштро, који је тражио бесмртност лучоноштва ријечима.

Комунисти су га ископавали, равнали Ловћен, склепали фараонску гробницу за Владику, монаха дакле, неокомунисти су му промијенили језик, а глупани га проглашавали геноцидним. Ових година у његовој земљи. А њему је сва васиона била мала, а човјек “ тварца једна „, слобода све што тражи за сваког сужња “ што се нешће у ланце везати“.

Стидљиво смо најавили, а потом и обиљежили његов дан, као да се мислимо кога њиме да не наљутимо и кога њиме да не осоколимо превише, нисмо се удостојили да имамо државну трибину о њему, коју ће на примјер преносити телевизија, нисмо направили међународни скуп гдје ће се анализирати дјела која скоро 200 година после писања и даље крију дубине недосегнуте у та два вијека.

Не дај Боже да се на „Његошев дан“ у Црној Гори у било ком театру има погледати неко његово сценско дјело – или „Горски вијенац“ или „Шћепан Мали“.

Сва је срећа да се још чита, преноси са кољена на кољено, објашњава дјеци и спомиње дневно хиљаду пута у свакодневном разговору, па тиме чини своје завјештање трајним, таман каква није она тутанкамоновска грађевина на Ловћену у којој почива, као доказ да смо једини у славу Партије промијенили назив главог града 1946-те, а тридесетак година касније разбили сваки камен који нас је држао скупа у борби за слободу.Капелски камен…

Вјечан је само онај ко не умире никад, чија мисао траје довијека, она која није за једнократну употребу, вјечан је онај који бдије над својим народом заувијек.

Вјечан је Његош.

А како га тумачимо тако ће нам и бити. Колико га поштујемо толико ће поштовати нас. Колико му испунимо завјет толико ћемо и трајати.

Па или да „буде борба непрестана“ (вјерујем борба за опште добро домовине нам, не ништа друго) или да буде „нек ме изда свако ка’ и хоће“ (њега и саме себе, не ништа друго).

До нас је. Његошевог народа.

На Његошев дан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: