Ћутук и Ђогат

Пише: Мишо Вујовић

“Ја знам ко је он!?”, говорио би доктор Ћутук, котрљајући слогове посматрајући жабљим погледом, испитивачки саговорника као пацијента.

“А знаш ли ко си ти?”, питао би Диле, колега лекар али и песник. Он се увек отмено понашао без обзира на промиле алкохола у крви. У њему је пиће будило песника, а не деструктивца и нечисте силе разгоропађене алкохолом.
Диле је волео да говори своје стихове. Топла мелодична рима, налик Ракићу или Шантићу.
Доктор Ћутук је рођен у предграђу Никшића, у насељу преко Бистрице из ког је ветар често доносио опор воњ крмедарника и неки чудан задах трулежи. Такве распадајуће и депресивне мисли је носио.
Улубљеног чела, заобљеног лица, тупог често замућеног жабљег погледа, мало деформисаног носа више је подсећао на ошамућеног боксера него на специјалисту за нервне болести.
Доктор се отиснуо до Београда, завршио Медицински факултет, специјализирао, запослио се у завичају, вратио се у Београд, окушао у “Лази” где га је протежирао угледни земљак и неуропсихијатар, затим је покушао приватну праксу, али се ни ту није снашао.
Од неспавања знао је себе физички и ментално тако да изгужва да је могао стати у строј са појединим бескућницима.
Неуредан живот га је претварао у глумца који је прерушавајући се у разне личности изгубио сопствену. Импоновало му је да га ословљавају са докторе. У време када је Бог суспендован, мало преживелог свештенства отерано на неплаћено одсуство, доктор је у мањим срединама био неприкосновени ауторитет.
Мој друг Мркоје ђак генерације у основној и гимназији уписао је права. Кући су излудели. Звали су рођака психијатра да провере да ли је луд чим није уписао медицину.
Доктор Ћутук је волео, у полу криминалним круговима, натопљен вискијем, мада у недостатку овог дестилата није био гадљив ни на домаћу џибру, да психолошки портретише јавне личности. Касније како га је зависност од пића освајала, оговарао пријатеље који му нису гланцали сујету.
Трезан би ћутао али већ после треће чашице окуражен алкохолом почињао причу о Слоби као поремећеној личности, која ће у свом суицидном пориву уништити народ.
“Ја то видим као психијатар, али то нико не сме да објави”, говорио би полуразумљиво.
“Дај изјаву, ја ћу објавити. Ти си стручан за таква стања, а мени као новинару треба мишљење. Објавити да је неко луд, без аргумената или медицинског упоришта било би неодговорно ”, узвраћао му је млади новинар, земљак са којим је често полемисао, али се никада нису свађали.
Маловеран, хипотетичан, сумњичав, лењ и склон малиганима није се много удубљивао у посао, те је преко конспративних веза свемоћне службе, која га је држала на вези још из ране младости, стигао до члана Комисије за инвалидске пензије, где је почињао посао у седам да би у девет већ био видно алкохолисан. “Митоваче”, како су звали жестока пића добијена од пацијената, било је у изобиљу. Лед је стизао у расклопљеној амбалажи од сокова у тетрапаку из оближње кафане.
Други део дана настављао би по кафанама често дезорјентисан долазио кући таксијем или би га неко од друштва возио. Жена колегиница, отменом мирноћом прихватала је порок свог супруга који би циљајући кревет често обучен дочекао јутро. Поред кревета га је увек чекала чиста и испеглана гардароба и заветована посвећеност ове господствене жене. Син је физички личио на мајку, кћерка на оца. Обоје узорна и васпитана деца. Пријатељ коме је пинзионисао ташту повео га је крајем деведесетих у посету Хиландару.

У групи су се налазили три новинара, један ће постати свештеник и два лекара. Доктора Ћутука је при уласку у манастир, где их је дочекао увек гостољубиви монах Василије, други епитроп Хиландара, ујела пчела за језик како се шалио отац Васа са Батицом чашицом који је такође запетљавао језиком после неколико пића. Последњег дана боравка у Хиландару, након целодневне вожње по полуострву од Хиландара до зилотског Есвингмена, бугарског Зографа до метоха пристаништа Јованица и назад у Хиландар по страшном невремену због кога нису пристајали бродови на наведеним местима те нисмо могли напустити Свету Гору, вратили смо се у наш свети манастир. Искушеник Дане, сада монах негде у Румунији, бивши багериста у Колубари уз смех је причао како је доктор Ћутук заборавио да га боли кичма и први скочио са приколице када је задњи леви точак остао да виси ван тог пробијеног пута препуног рупа и одрона.
У манастиру су нас дочекали у угрејаним келијама – врелим чајевима, куваним вином и врућом ракијом. Доктор Ћутук је навалио прво по врућој затим по куваном вину и када се угрејао дохватио се онако из флаше на далеко чувеног хиландарскох ципура, лозе са додатком аниса јачине 55 волумена алкохола.
“Ова гори”, коментарисао је неко од присутних.
У једном тренутку у просторију улази почивши игуман Мојсије:
“ Скачемо да нас благослови. Ђутук се клати.
“Узми благослов”, опомиње га колега хирург специјализован за обрађивање предњег и доњег дела главе.
Доктор Ћутук се окреће тражећи “изгубљени” благослов, да би се спотакао испред игумана који га је са осмехом благословио:
“ Боли ме несношљиво глава, чујем да имате ту неке докторе”, рече игуман.
“Овај је за главу “, показасмо на доктора Ћутука!
“ Тај кад би је имао не би ко мува посртао”, рече игуман и одмахну руком.
Његов пријатељ Ђогат ситни доушник, за разлику од свог покојног брата, људине и хуманисте, кога сам упознао на фочанском ратишту био је невероватан склад физичког изгледа и карактера.
Крупан, ћелав, угојен као петогодишњи вепар јазавичарског погледа и кобиљих сапи – комерцијалиста по занимању, трговац трачевима, знао је како да уновчи докторову љубав према чашици, те су постали пријатељи на пречац.
“ Ти си геније, бољега од тебе нема, ма нико ти ни примаћ’ није. Што ти можеш то мало ко зна”, хранио би му сујету овај препредени јазавац.
Доктор је волео чашицу, Ђогат паре. Ђогат је често седео у кафани са директором штампарије, јуловцем миљеником најмоћније личности тог времена свемоћном Баба Јулом, која ће моћног супруга отпремити у Хаг а Србију предати стечајним управницима који ће је опустошити. Ђогат се са Рилетом талио штампајући књиге у бесцење или би Риле штампао бесплатно а продају су делили.
Касније, умало није страдао Рилетов помоћник који се кроз иглене уши провукао од кривичног гоњења.
Ђогат је налазио пацијенте, доктор је делио пензије.
Тако почиње њихово пријатељство.
Ђогат је родом са Жабљака где је доктор Ћутук службовао.
Осим боравка у Жабљаку ова два планинска горостаса доктор и ђогат изгледали су као једнојајчани тек заметнути ембриони. Ко жабљи батаци из инкубатора. Оба су имала изражене очи, доктор за нијансу буљавије, оба ћелава, са невероватним капацитетом прождрљивости.
Доктор Ћутук је добио надимак од својих пацијената, ђогат га је зарадио у Рилетовој штампарији где га је у ноћној смени радница јахала : ђиха, ђиха…
Ђогат и Риле су у једном епископу “поклонили “ пословни простор у близини Вуковог споменика. Свечаном уручењу кључева некретнине у друштвеној својини, претходио је долазак секретара епархије, са хрпом немачких марака штекованим испод мантије.
“Занемела сам када је поп подигао мантију и раскопчао панталоне, вадећи из гаћа снопове девиза”, причала је пијана Рилетова и Ђогатова сарадница.
Доктор Ћутук је секиром скидао пацијента са дрвета, а прославио се лечећи оне у делиријуму вињаком.
Након пада режима Слободана Милошевића , откривена је велика афера са инвалидским пензијама.
Ћогат се у мишју рупу завукао Ђутук је више пута саслушаван.
Интервенисали су многи. Нијансе су одлучивале, Ћутук се искобељао из руку правде, али је почео да мрзи све оне пред којима се тресао од страха молећи за помоћ.
“Он је поштен човек, помогао је многима”, рекао је један пријатељ главном инспектору.
“Поштен човек са мудима и без њих није исто. Он није узимао паре због страха, али се неко у његово име добро овајдио”, одговорио је полицајац.
Доктор Ћутук се у неком периоду осаме мануо алкохола али је касније често виђан ућутучен и као пензионисани радник МУП-а где се склонио након афере са пензијама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: