Чување светосавске душе – наш најсветији задатак: У Црној Гори ових дана Светосавске академије у свим градовима

Почеле су светосавске свечаности широм Црне Горе.

У организацији Српске православне црквене општине которске и Српског пјевачког друштво „Јединство“ (1839) Котор, у Цркви Светог Николе у Старом граду синоћ је одржана традиционална Светосавска академија на којој је бесједио писац, сценариста и колимниста из Београда г. Владимир Кецмановић.

Том приликом Кецмановић је казао да је чување светосавске душе наш најсветији задатак и да неке ријечи овоземаљска употреба не може да излиже и да их је довољно само изговорити.

„Такве су оне од којих је саздано име Св. Саве, некада Растка Немањића, младића који је племићку одору замијенио монашком ризом и који је, одрекавши се овог свијета у корист Неба, створио и овоземаљску и Небеску Србију, основао Српску Цркву и поставио темеље српске нације, обезбиједивши нашем народу мјесто на земаљској и небеској мапи православних народа.

Таква је ријеч Светосавље која означава српско Православље, са свим што га поистовећује, али и свим што га чини посебним међу другим православним народима.

Такве су и ријечи од којих је саздана Српска Далмација, у којој су, мјерено овоземаљским временом, његови претходници и преци сјеме Светосавља посијали и прије него што је Растко Немањић угледао овај свијет.

Како је то могуће?

Могуће је зато што је овоземаљско вријеме привид, а истина је небеска вјечност која је исто што и трен.

А када смо код трена, сада је тренутак да се изговоре ријечи које творе име још једног великог свеца – онога чије мошти данас, управо као келија у којој је провео добар дио овоземаљског живота спајају овоземаљски трен са небеском вјечношћу – Светог Василија Острошког, слава му и милост.

Пјесник Матија Бећковић каже како је овај светац своју мајку Ану водио кроз живот још и прије него је знала да ће га родити.

Додајмо – водио ју је као што је Свети Сава водио своје претходнике и претке, управо као што води нас. Нас који и данас припадамо светосавској традицији, али и оне који је се одричу, управо као што Острошки Светац зацјељује тијела и спасава душе и једних и других.

Овај скуп је добар повод да се изговоре ријечи од којих је саздана Српска Бока, сестра Српске Далмације, у којој је, посматрано из овоземаљског угла, Светосавље успјело да се одржи боље него у сјеверним дјеловима Јадранског приморја.

Овај скуп је повод да се изговоре ријечи Српски Котор, град који је још у вријеме свечевог овоземаљског живота, иако под политичким утицајем Венеције, био укоријењен у Православљу, град чији житељи ће прихватити Светосавље и чуваће га гроз вјекове.

И, наравно, овај скуп је повод да се изговори име Светог Николе у чијој цркви смо се окупили, име великог светитеља, који, као Свети Сава и Свети Василије, својим овоземаљским и небеским животом, представља једно од чуда кроз које нам се Свевишњи указује.

Веза Котора са Светим Савом, као и са Светим Николом, представља дио значаја ових светитеља, управо као и дио идентитета овог града.

Овај скуп је добра прилика да прећутимо дневнополитичке и вишедневнополитичке теме, као и зло које је вјековима ударало и данас удара на Светосавље.

Довољно је да кажемо како је чување светосавске душе најсветији задатак који себи можемо да поставимо.

Јер, од Светосавља је саздана Острошка капија која нас спаја са Небом“, поручио је Кецмановић.

Члан управе СПД Јединство Петар Букилица рекао је да је академија започела „которском химном“ Светом Сави „О српска млада невина чеда“, нешто старијом од општепознате „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“.

Како је записано, наставио је Букилица, СПД Јединство је практично од свог оснивања 1839. сваке године традиционално организовало „академичне забаве“ посвећене Светом Сави.

Подсјетио је и да су аустријске власти 1870. изричито забраниле јавно организовање Светосавске академије, као реакцију на бокељски устанак претходне године, али је она ипак одржана у просторијама Друштва у патриотском заносу, а континуитет се није прекидао чак ни у тешким временима оптерећеним епидемија разних болести, као што је била и она у новије вријеме, односно у доба ковида 19.

„Ми данас само настављамо традицију коју су започели наши преци и трудимо се да будемо достојни њиховог дјела. Наши преци су започели ову традицију како би очували своје светосавско име, остали на светосавском путу, али подносећи и велике личне жртве. Често су били прогањани, хапшени, затварани, пребијани… Неки су платили и главом, неки узимали пушке у руке, дизали буне, ишли у ратове, али се нису одрицали свог светосавског пута“, казао је између осталог Букилица, назначивши да је наш задатак данас да очувамо СПД Јединство и да останемо на светосавском путу коју су нам трасирали преци.

Да смо на правом путу, закључио је, најбоља потврда је признање које смо добили на прошлогодишњој академији, којој је по први пут у нашој историји, а подоводом 185 г. СПД Јединство, присуствовао лично Патријарх српски г. Порфирије, заједно са шест архијереја наше Цркве.

Синоћњој академији у пуној цркви присуствовале су и предсједница СО Котор Маја Мршуља и секретарка Секретаријата за културу, спорт и друштвене дјелатности Татјана Кријешторац.

У овкиру програма Светосавске академије наступили су Дјечији и Мјешовити хор и Мандолински оркестар. Дириговали су г-ђа Ивана Кривокапић и мр Михајло Лазаревић. Соло наступ имала је проф. Александра Магуд, у клавирској пратњи били су проф. Ана Михаљевић и проф. Дејан Кривокапић, а о Светом Сави рецитовала је Ирина Булајић. Из подмлатка Јединства биљежимо соло наступе Данице Матановић, Иване Николић и Огњена Николића.

На Савиндан, 27. јануара у 10 часова, служиће се Света литургија са резањем славског колача у Цркви Св. Николе, а за 11,30 часова планиран је дочек Градске музике.

Вечерње и Дјечија академија биће у 16 часова у Цркви Св. Петра Цетињског на Прчању, а у 18 Дјечија академија у Цркви Св. Николе у Котору.

Богат програм прославе Светог Саве у Котору традиоцинално се одржава под мотом Јединства „Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози!“

(СПДЈ Котор)

Оджрана Светосавска академија у Бару

У суботу 25. јануара, у великој сали дома културе у Бару, одржано је Светосавско вече. Многобројна публика која је до задњег мјеста испунила салу, могла је да ужива у богатом културно-умјетничком програму који је трајао пуних два сата. На почетку програма,водитељи др Дијана Маројевић, професор ФДУ у Београду и Павле Илић, глумац Градског позоришта у Подгорици позвали су Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија да се својим очинским ријечима обрати и благослови присутни народ.

„Часни оци свештеници, господине предсједниче Црквене општине Бар, драга браћо и сестре и драга дјецо. Када говоримо о превеликим и многим заслугама Светога Саве као првог српског архиепископа, оснивача помјесне Српске Цркве, жичке архиепископије, као о богонадахнутом српском књижевнику, који је устројавао своју Цркву и духовно га просвећивао, као оном који је научио свој род сваком благовјерју и јеванђелским врлинама, просветитељу и учитељу, као украситељу и ктитору многих Божијих великих храмова, ономе који је правни поредак устројио и у држави и у Цркви, и многим другим његовим заслугама, не треба никако да нам измакне и тајна његове свете Христолике личности. Он је, прије свега, светитељ, Божији човјек, светогорац, који се кроз подвиге и молитву, аскезу хришћанску и борбу са својим страстима и душевним поривима које сви ми носимо, који се уздигао побиједивши, прије свега, себе, сјединиваши се са Христом, обукавши се у благодат Светог Духа, и све оне, Богом дане, таленте које је донио на овај свијет, својим рођењем просвјетио божанском благодаћу.

И тек кад обратимо пажњу на његову светост, и кад је добро разумијемо, одна ћемо моћи схватити и одакле му таква сила од Бога, и таква енергија, и способност, и мудрост, и снага да чини тако велика дјела. Да обједини свој народ, да га духовно утемељи, да га културно уздигне и просвети, да га освешта и да га сједини са Христом. И тек тада можемо разумјети откуд да све оно што је благословио, и учинио, и утемељио Свети Сава у српском роду, и дан данас траје, и живоносно је, и плодоносно је.

И тек тада можемо разумјети да нас је он кроз цијелу нашу мукотрпну историју духовно водио и изводио са наших странпутица и упућивао на прави пут Божији као апостол Христов. Иако је било давно вријеме у коме је он живио, он који се сјединио са Божанском вјечношћу, који се сјединио са Христом, он није остао у некој прошлости, нити иза нас, него је увијек испред нас и води нас ка слави и љепоти Царства Небескога. И видимо да за наш род нико не може бити мјера осим Светога Саве, а Свети Сава је за нас мјера кроз Христа Господа.

Зато што смо се у његово време сјединили са Христом и ослушкујемо увијек кроз све наше муке и страдања и посртања очински глас Светога Саве, који нас призива, просвећује и умудрује и из наших заблуда нас избавља и Господу Исусу Христу приводи. Нека Божији благослов молитвама Светога Оца нашего Саве буде са овим древним градом који много памти и са свима вама потомцима, духовним наследницима дјеци Светога Отца нашега Саве Српскога. Амин Боже Дај.“

Након надахнутних ријечи Митрополита Јоаникија, Светосавску бесједу изреко је господин Живојин Ракочевић, књижевник, публициста, новинар, човјек који је рођен у Морачи, али човјек који је свој живот посветио Косову и Метохији. Који се бори и залаже својим витешким духом и бритким пером.

„Браћо и пријатељи, и оци, и чеда богозвана.“ Ово су ријечи којима почиње бесједа Светога Саве о правој вјери. Опростите ми, високопреосвећени митрополите, чувару светосавских престола и кључару светосавске ризнице, што сам заобишао уобичајено и пригодно поздрављање. Повукла ме присност, блискост и природност ове реченице текста Светога Саве, и то текста који захвата сву дубину наше хрићанске вјере, сав створени и не створени свијет, и све што чини најдубљи извор онога што је објављено, онога што је наслијеђено, и онога што светиња односа Бога и људске личности открива кроз вјекове.

Ове године се навршава осам и по вјекова у којима смо ми власници ризнице и ризница Светога Саве. Можемо ли из ње нешто узети? Можемо ли се разабрати у синтези свега што се у њој сабрало? Можемо ли бити модерни? И можда је најважније питање, можемо ли сада, овог тренутка, имати сигурност и природност какву је имао Свети Сава у свим временима? Неке од најчудесних врлина Светог Саве у ових 850 година колико је са нама јесу: сигурност, савршена природност, интима и једноставност у коју се све утапа. Из свега тога излазе: знање које одржава, систем који омогућава и дух који ослобађа и спасава.

Са jeдне стране, пред овим запире наше људско познање, а с друге стране се отварају путеви свјетлости. Јесте, то смо сви чули и сви знамо и сви понављамо: „Он је просветитељ, он је дипломата, он је државник, он је строги подвижник, он је законодавац, он је управитељ, он је савршено модеран и он је путник највећи.“ Али има једна чудесна реченица патријарха Павла, која можда понајбоље дефинише све ове велике ријечи, све ове напоре да се одговори на једно од питања. Зашто је такав свети Сава, зашто је толико велики, зашто је толико присутан?

И та реченица патриајрха Павла гласи: „Уздижући се све више, он свој духовни живот испуњавањем Христових заповести доводи до светости и њоме испуњава сву величину и пуноћу на свима странама свога животног делања.“ Патријарх Павле није олако изговарао велике ријечи. То се није њему омицало, као некима од нас, али нема никога у српском народу на кога би се могла примјенити реченица: „Светост на свима странама свога животног делања.“

То је Свети Сава. Само у такву личност могли су се слити државници, епископи, светитељи, теолози, просветитељи, градитељи, народни предхришћански миленијуми наноси, вјеровања, учења. Вечерас да останемо у Светосавској ризници и на том његовом путу, да останемо у тим оквирима и терминима, и да макар мало путујемо његовим путем. Његов биограф Теодосије записује како је пред једном опасношћу која је долазила од Угарске и Угарског краља и тицала се директно Српске државе и Стефана Првојанчаног, Свети Сава отишао у мисију том Угарском краљу, у дипломатију, отишао је да преговара. Десиле су се горке ријечи. Десило се чудо молитве Светога Саве. А његов биограф Теодосије биљежи једну од најдивних реченица нашег средњег вијека, која је изговорена из уста Угарског краља и упућена Светом Сави. Молим вас да је послушате.

Каже: „Твоје речи оче, уносе у душу моју неку неисказану жељу да те волим.“ Каква искреност, каква интима, какав је то сусрет, каква емпатија и какво разумијевање. Ко од нас данас у неком туђем свијету, на неком од наших безбројних путовања, може срести некога старца или неког пролазника, или неког човјека, или неко људско биће и поновити му реченицу да постоји неисказана жеља да те волим.

Ја долазим из најбогатије ризнице Светога Саве и његове породице, са Косова и Метохије. Ту му је цијела породица Бога задужила. И природно је да вам о томе нешто кажем и да вам неко слово о том простору у овом тренутку кажем. Притисла је велика сила и велика окупација. Више се Србима на Косову и Метохију не одузима од права и правде. Сада им се директно узима од живота и породице. Али ти, косовско-метохијски Срби, имају један чудесни механизам уграђен вјековима у себе.

Он се зове трпљење. Нико на овом свијету не трпи као косовско-метохијски Срби. Нихово трпљење долази директно из светиња светога Саве и светих Немањића и из бескрајног робовања из ког извире нада према слободи. И морам још нешто да вам кажем. Не плаше се косовско-метохијски Срби. Окупатори који су дошли су препуни страхова. И то је природно, и то је та природност у којој ми живимо. Да бих говорио о Косову и Метохију, желим да вам кажем и једну слику коју сам чуо овдје од ваших комшија из Боке. Од једне госпође модерне, савремерне, која ми је испричала следећу причу.

Ишла сам, каже, прошле године у Бугарску на скијање са супругом и својим сином Савом. И пролазила сам преко Косова и рекла сам и мужу и дјетету: „ Боже, како је ружно ово Косово. Да ли је могуће да су нечија дјеца гинула за ово? Једва чекам да прођем.“ И била је у Бугарској и вратила се са свог скијања и срела свештеника у Боки.

И он јој је рекао да има нека екскузија до манастира и до срба Косовских. Она се двоумила и нећкала и на крају нека пријатељица пресуди да иду заједно. Кад се вратила, питали су је какво је то Косово. А она је одговорила: „Косово је такво, да бих за њега дала живот свога сина Сава.“

А наш драги и неумрли Митрополит Амфилохије је у Осојану при повратку оних погорелаца изговорио, вјерујем једини пут, реченицу коју год нећете чути од ниједног епископа. „Нема силе, ни земаљске ни небеске, која ће нас зауставити од повратка на Косово и Метохију.“ Тог дана се осјетило како се на том Метохијском пољу наш митрополит, пријатељ Божији, порвао са Богом.

Светосавље је наш пут прије пута. Зато је сваки путник у њему у једном дјелићу на путу светости и свјетлости. Свети Сава, и то је мислим за све наше просторе, јако важно је, наша најприроднија, најсавршенија, неидеологизована стварност. Допустите, ове борбе у нама су се дуго водиле. И допустите да видимо вечерас како, рецимо, Милош Црњански чудесни има у себи ту борбу и са собом и са противницима када је Свети Сава у питању.

Он каже: „Материјалист данашњи и данашња незналица, који мисли да ничег није било пре њега, и да свет почива на материјалним основама, не може ни да замисли да у том пепелу српства може бити једна ирационална снага, јача од свих других, која је допрла до наших дана, која је била присутна у свему што се већ збило 700 година, и која ће бити ту, и биће ту и у оном што нас чека.“

Слушао сам једно сведочење о неком партизанском команданту, који се у беспућима Босне нашао на Савин дан пред неком набујалом ријеком. Није имао куд. Назад смрт, напријед смрт. Стао је и рекао: „Помози ми, Свети Саво.“ И вода се пред њим предвојила. И било му је суво док је прошао. Није прошло много, следбеници те његове идеологије су прогнали Светог Саву. И какогод да нам изгледа, то прогонство и у нама и око нас још дуго ће потрајати.

Желим да са вама дијелим слике. Једна од слика, везена и за Светог Саву је из 1999. године у Приштини. Све се претворило у егзодус. У пепео, у бјегство, у избјеглице, у избацивање. И код једног контејнера, поред неког смећа, једног дана је освануо Свети Сава наслоњен на тај контејнер. И то је била она лијепа милешевска фреска. Са великим златним нитнама са стране. Узела га је пјесникиња Даринка Јеврић са професорком Митром Рељић. Окренули су га и са друге стране је била слика Јосипа Броза. Да ли је ова слика израз неповјерења? И да ли је истовремени власник иконе и антииконе изразио све страшне компромисе нашег времана и наших душа? И ту ће се рађати питања. Како после 850 година немамо повјерења у Светог Саву? Како га немамо овдје у просвети? Како га немамо на разним странама? Како после Косова немамо повјерења у Косово? Како после Његоша немамо повјерења у Његоша? Можда су ова питања само позив на избор нашег пута и природу српске слободе. Али једно би можда требало запамтити. Ако слобода није пут према Богу, онда ће се она једног дана сигурно претворити у ропство.

„Све је код Светог Саве ишло у нормалном поретку. Прво Бог, па човек. Прво човек, па онда свет. Прво просвећење себе, па онда просвећење других. Прво садржај, па онда израз. Прво карактер, па онда спољшња култура.“ каже свети Владика Николај Велимировић. Још једна од бисерних тачака светосавског рода. И кроз вјекове, у свим областима, постојала је нека врста дилеме.

Наш народни пјевач каже: „Збор зборила господа хришћанска код бијеле цркве Грачанице. Боже мили чуда великога куд се ђеде цар Немање благо?“ А онда ће стићи Савин одговор да је то благо на путу од Свете Горе, преко Студенице до Милешеве на Херцеговини. И да је оно за собом оставило светиње и задужбине да се у њима поје Летурђија оног свијета, као и овога.

Драги пријатељи, драги оци, драги Владико! Кад би изнад ризнице Светога Саве стали сви данашњи милиони људи из рода нашега, кад би стали изнад ковчега са његовим благом и захватили све што могу да узму и понесу и од овога и од онога свијета, не би јој се ни познало. Ризница Светог Саве пати и болује само од једнога. Она пати од неузимања. Пати на Косову, пати на Ловћену, пати у Јасеновцу, пати ево овдје и у мени и у вама. Али она вјечно и у свим вјековима позива: „Дођите и узмите блага, духа и љубави!“

Срећан нам, Савидан!“

Богат културно-умјетнички програм украсили су: Народни гуслар Рајо Војиновић, Хармоникаши Јован и Никола Стојковић из села Партеш на Косову и Метохији, Хор „Свети Јован Владимир“ из Бара, КУД „Свети Јован Владимир“ из Бара, пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ из Бара и полазници барске школе вјеронауке.

Празновање се наставља у понедељак, када ће се у част Светог Саве у храму Светог Јована Владимира служити Света Литургија.

Дејан Вукић

Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: