Чувар светих хумки

Отишао је чика Ђорђе чувар Српског војничког гробља у Солуну. Отишао је на вечне странице историје последњи живи Солунац, Ђорђе Михаиловић, човек који је још као дечак уз свог очуха Ђура Михајловића почео да брине о хумкама страдалих српских ратника у пробоју Солунског фронта 1916-1918.године.

Ђуро Михајловић, син Солунског борца Сава Михајловића првог чувара овог меморијалног комплекса имао је три биолошка сина, али је од тадашњих југословенских власти, далеке 1960. године приликом одласка у пензију тражио да га наследи пасторак Ђорђе, биолошки Грк по оцу и мајци, али у души Србин из Грбља, како се осећао, и са поносом говорио о својим прецима, евоцирајући успомене на те славне ратнике који су у незадрживом јуришу у ослобођење отаџбине решили судбину Великог рата, бацајући на колена четири царства. Ђорђе је још као дечак, очуху помагао у одржавању споменичког комплекса на Зејтинлику у то време периферији Солуна, данас удаљеном свега пар километара од трга Вардари и познате трговачке улице Игнатиа. Упијао је сваку реч. Знао је сваку хумку. По имену презимену, месту рођења, јединици којој је погинули борац припадао, месту на ком је погинуо.

Док је могао да хода чика Ђорђе је свакодневно обилазио гробље, дружио се са посетиоцима, евоцирао успомене, проповедао о слави ратника сељака, о патриотизму и нашој склоности да заборављамо.

Живео је у згради преко пута проводећи време поред прозора загледан у хумке српских ратника, којима је предано служио до последњег дамара. Приликом последњег боравка средином јуна покушао сам да га дозовем испод прозора. Није могао да устане и да нам махне. Познавао сам га безмало четири деценије.

Године су му одузеле снагу, вуку га повијеног ка земљи, хода помоћу штапа, али када се спусти у костурницу, међу дивове, у победничком походу заувек остале на вратима отаџбине, као подмлађен, доживљава препород. Враћају му се надахнуће и енергичност. Постаје онај стари чувар светих хумки, неуморан и предан у обављању свог узвишеног позива.

Сваки сусрет са Ђорђем Михајловићем у човеку отвара многа питања смисла савременог живота , односа и преокупације свакодневним тривијалностима. Борба за преживљавање често нас хвата неспремне да поклонимо мало пажње људима који свакодневно промичу поред нас, да неким осмехом и лепом речју разбијемо тмурне облаке или олују у нечијој души. Сусрет са сенкама наших предака, палих за најузвишенији идеал – одбрану отаџбине, помера и руши многе савремене конвенције и наметнуте норме односа међу људима. Зејтинлик је идеално место да човек мало преиспита сопствену гордост, обично еуфемистички упаковану у аутономију личности.

Живим сликама приповеда и време враћа уназад. Скоро да нема нише (преграде) са обележеним посмртним остацима, да не зна из ког је места, јединице, колико је имао година и где је погинуо тај „солунац”. Након уласка у костурницу, изнад које се налази војничка црква, са старог касетофона пушта химну солунских ратника „Тамо далеко”. Топли и сетни звуци пуне уске и хладне мермерне ходнике у којима је вечни спокој нашло 8000 ратника, заједно са сахрањенима на гробљу којим је окружена костурница. (Република Грчка је ово земљиште бесплатно уступила српској држави на трајно кориштење.)

Званично је у пензији, али свакодневно дође да помогне свом наследнику. Унутра, у костурници, ништа се није променило. Венци званичника чувају се деценијама, плакете, трофеји, дарови, фотографије храбрих учесника минулих ратова. Неке је морао да склони. Али само из видокруга, јер су и даље ту, само мало заклоњени. “За мене су они јунаци. А политика нека их зове како хоће”, категоричан је Ђорђе, убеђен да за његовог живота овај пренатрпани декор јединственог српског простора, без политичких и граничних међа, нико неће мењати. Од великих војвода, Степе, Живојина, Петра, Путника, Штурма, мајора Гавриловића, војводе Вука, песника Милутина Бојића и Војислава Илића Млађег, до учесника најновијих ратова, сви су ту. Они који су стварали Југославију и они који су бранили последице распада те неприродне творевине.

Оно што није забележено у филму и монографији, рађеним поводом 90 година Солунског фронта, за сво време снимања, укупно десетак дана, нисам успео да Ђорђа Михајловића убедим да оде са нама на ручак. Ни на тренутак у летњем периоду није напуштао своје радно место. Као монах исповедник, од јутра до сумрака сачекивао је и испраћао групе. Предаха није имао ни када оду. Тада би се деда Ђоле латио баштенског алата, маказа, грабуља и, као борбени поредак, сређивао хумке ратника који су воздигли Србију до неслућених висина.

„Сада је сезона и не сме нико да дође на затворена врата”, био је неумољив.

Још пре тридесетак и више година, због монашке посвећености послу, осетио сам потребу да му се одужим на неки начин. Монографија „Чувар светих хумки”, са истоименим филмом, настала пре десет година поводом 90 година пробоја Солунског фронта, само је мали пазл у великом мозаику овог скромног човека, који је овде дочекао и испратио најзначајније људе и државнике земље настале управо на жртви оних чије хумке негује Ђорђе Михајловић.

Вечна слава и покој души Ђорђу Михаиловићу, заветованом чувару сећања на једну од најузвишенијих епоха српске историје.