Чувар традиције и вјере: СПЦ увијек била уз свој народ

Историја Српске православне цркве практично започиње доласком наших предака на балкански простор, гдје су затекли потпуно развијену хришћанску културу, односно њиховим покрштавањем које је трајало од 7. до 9. вијека, преносе „Новости“.

Прва велика прекретница настаје 1219, 6. децембра у Никеји, када васељенски патријарх Манојло Сарантен и византијски цар Теодор Ласкарис рукополажу Саву Немањића за првог архиепископа аутокефалне Српске цркве. Тим чином ударен је темељ Пећко-жичке архиепископије. И ваљда од тада, постепено се национално осјећање код Срба, на одређени начин, спаја с православном хришћанском вјером.

У развоју Српске цркве следећи корак је начињен у вријеме владавине краља, а потом цара Стефана Душана. У току припрема за царско крунисање, Српска црква је 1346. године узвишена на ранг патријаршије. Овом чину присуствовали су бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарха Срба и Грка. Четири године касније, Цариградска патријаршија реагује анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа.

Послије пада Смедерева 1459, комплетно подручје јурисдикције Српске патријаршије нашло се у границама Османлијског царства, и послије смрти патријарха Арсенија II, Пећко-жичка патријаршија силази са историјске сцене.

Такво стање потрајаће стотинак година, до средине 16. вијека. У Стамболу, на Порти, три везира, три Србина: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић. Сва тројица нијесу заборавила ко су, шта су и одакле су. Користе свој утицај да раји у завичају учине живот што сношљивијим. Мехмед-паша Соколовић, који 1555. постаје велики везир, убјеђује, двије године касније, Сулејмана Величанственог да обнови Пећку патријаршију.

Мехмедов брат Макарије добио је берат којим га је султан поставио за првог патријарха. Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Цариградској патријаршији.

Међутим, турско-аустријски ратови, устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. вијека, веома су ослабили српску цркву и уздрмали самосталност Пећке патријаршије. Патријаршија је пала у дугове, а то су једва дочекали Грци, који су 1766, уз помоћу Турака, по други пут укинули самосталност старе српске цркве у Османлијском царству.

Истовремено, негде од Велике сеобе Срба 1690. године, почело је формирање нових самосталних српских црквених области: у Црној Гори, у Хабзбуршкој монархији, на територији Грчке митрополије у Венецији, на територији Цариградске патријаршије…

Карловачка митрополија обухватала је православне Србе у Угарској, Хрватској и Славонији. Име је добила по свом дугогодишњем сједишту у Сремским Карловцима, од 1713. године. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је, послије укидања ове патријаршије, Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну. Од 1848. до 1920, митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала.

Митрополија Србије, са пет епархија, која је обухватала Краљевину Србију, као и Црногорско-приморска митрополија, са три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору, биле су самосталне.

Српска црква у Босни и Херцеговини, са четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка) потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

Далматинска црквена област, са две епархије (далматинско-истријска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне. Она је такође била под Цариградском патријаршијом. Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадала је Цариградској патријаршији.

Послије 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије, али је њихов статус у односу на Цариград формално остао нерешен.

Стварањем југословенске државе 1918. отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем шест области у једној цркви, односно још једним обнављањем Пећке патријаршије.

Први наговештаји за уједињење у једну, Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу је и озваничена.

Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је регент Александар. Он не само што је давао подршку овом процесу, него је био и њен иницијатор. Његови мотиви су били национално-политички разлози, односно желео је да црква буде снага која ће повезати све Србе. Вријеме ће показати да је Александар имао још једну идеју, која је настала како из династичких разлога, тако и из сујете, а то је била идеја о обнови Пећке патријаршије и о томе да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара из немањићке лозе.

Али, остварење ове замисли подразумевало је споразум са Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је тражило озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца, и то не малу.

Преговори о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење српске цркве и успостављање Српске патријаршије нијесу текли глатко и трајали су више од пола године. Компромис је постигнут, али тек када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Архијеријски синод Васељенске патријаршије, када се увјерио да је и последњи франак исплаћен, доноси одлуку да се „усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских православних цркава у једну православну цркву, под именом Аутокефална уједињена српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Васељенска патријаршија, такође са благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, са њеним правима и повластицама.

Одлука у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Милетијаса, у фебруару 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ, и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије.

Свечани чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике у вези са Светим Савом и царом Душаном. У Карловцима су први пут употребљене ријетке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његови епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

Избори за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника, а гласање је било тајно.

Успостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе вјечно трајање СПЦ, њен историјски континуитет.

Повезивањем са Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност. Због тога је први српски патријарх требало свечано да буде устоличен и у Пећкој патријаршији. И ова иницијатива потекла је од краља Александра. Тај чин требало је да се обави већ 25. јуна 1921, али је одложен због доношења устава. Устоличење је затим заказано за 24. октобар 1922, у вријеме одржавања прославе десетогодишњице Кумановске битке, па је стога одложено за лето 1923, а онда и за идућу, 1924. годину. Разлози за ова одлагања нијесу били само техничке, већ и политичке природе, јер је један дио архијереја био против устоличења у Пећи.

Церемонијал устоличења патријарха 28. августа 1924. био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе од првог патријарха из времена Немањића, па другим васпостављањем 1557. и трајањем до 1776, с временом Карађорђевића. Свечаност је започела доласком краља Александра у Пећ, гдје га је старешина манастира поздравио као „осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића“.

У манастиру је обављен и један „историјски чин“: Александар је свечано запалио двије велике свијеће које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који „освети Косово“. Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу панагију, израђену од злата и драгог камења у Паризу, годину дана раније, према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријараха, светитеља и српских владара.

Прочитајте још:

Симболи безакоња: ДПС градоначелници у раљама корупције и криминала (ВИДЕО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: