Чувари ватре: Проф. др Ранко Булатовић

Пише: Мишо Вујовић

“Није богат онај који има много него онај коме мало треба”, тврди Ранко Никичин Булатовић, професор андрагогије, писац и философ, стваралачки и етички одан мисаоном духу завичаја.
Чудан је човек Ранко Никичин. Непобедиво непредвидив, уман и неукротив ко сви мислећи Ровчанин, рођен да главом укрућују неукротиву природу у којој обитавају Ровчани. И она у њима и они у њој. Какво је то поетско рвање. Стихови и мелодични разговори, без мисаоног муцања, теку с’мајчиним млијеком.
Када пишем о њима издаје ме екавица. Ко што ме издадоше очи када виђох једног мени, ближњег Ровчанина, како се грли са Тарзаном. Тарзанови идеолошки очеви су му убили ђеда у Ровцима 1942. а сада му Тарзан с’ друговима отима светиње и затире памћење. А он загрлио Тарзана. Гле љубави на први поглед!
А Тарзану све име говори.
Као и његовом шефу надимак. (Мило лопове)
Нo нећу о њима. Они су о себи довољно рекли, да их не урекнемо.
“Уска су врата за улазак у свијет Ровчана, а ширимице отворена за одлазак у свијет бијели”, вели професор.
У Црној Гори је добио живот и добар комад њега у њој потрошио, али се 2006.године зарекао да “не глиба опанке преко те такозване бродаревске границе”.
“Сви знамо оне који су јавно одабрани да не могу упалити воштанице на прозоре прошлости за душе својих најмилијих.
А има подоста нас и оних који су научили да се бојимо да одемо и порез платимо.
На дохват смо, на дохват доскорашње палестинске, не само теразијске судбине (људи без домовине)”, рећи ће резигнирано гледајући у портрет мајке, наглашавајући да своје тјелесно и духовно постојање дугујемо другоме. Мајци, Богу и Српском роду:
“Вјера је кост душе Србинове и није чудо што је не да ишчупати, што се овако разгоријевају стародавна огњишта са којих одлазе варнице широм свијета. То је природно стање ствари и није никакво изненађење”, убеђен је Ранко Булатовић.
И Ровчани су се пробудили као и остали. Ни мање ни више од других. Срећан је, што је ипак, више оних верних војводи Вуксану “што утече испод сабље паши Скадарскоме”.
Ранко је професор по рођењу и по образовању ко мало ко коме је Бог дао и ум и етику. А памети нам никада није мањкало, али је морал често посустајао пред амбицијом “интелигенције” да по сваку цену буде у тренду.
“Професор у пензији”, исправља ме.
“Професор је увек професор, пензија је само мало више менталног комфора и лаганије сажимање суштине”, каже добри Рале – јунак са крилима. Ратко је доказ да је човеков дух несаломив и када тело НАТО бомбе преполове.
“Година производње ми је већ одавно обележила заранак живота, а у њему ме посјетила сјета, мождани удар, старачко-доколичарска злоба, нестрпљивост и слобода да се обрукам. Чуло се да неће брука на човјека но човјек на бруку,” наглас размишља и записује у “ Ровчанину Ровачком” зборнику мисленија ровачких у коме се свашта накупило. Од оружјем опјеваног ровачког батаљона до Матијиног упјесмјавања Роваца!
А Ранко нас опомиње на самопотирање као увод у затирање. Зна да преумљавање суштине и бежање од себе води у нестанак.
“Ријеч сељак једна од најкрупнијих и најскупљих из нашег језика-ако нам га непоменици не узму.
То је српска завјетна ријеч коју треба стојећи трошити; сељак је створио државу и на њеним сељачком језику створио њену историју…”, запажа Ранко Никичин, свестан да су изумрли сви народи код којих је село затрто.
“Нико као сељак животним подвигом не умије тако осмислити себе и упамтити своју историју, све без трунке на образу и сјенке на савјести”, запажа професорски, додајући пророчки:
“Замирање националног осјећања великом муком и из петних жила брани од мрклог мрака, измишљених тумачења прошлости оних који је виде оком циљева данашње бестидне политике-што само потврђује старо правило да зло не мирује.
Суморна је чињеница незаустављивог смањивања броја чувара ватре ровачких кућа и начина преживљавања тих темељних племенских домородаца”, забринуто ће за судбину своје ‘камене колијевке’ у којој много чега успијева “али се срамота једина не прима, џаба је садити и залијевати”!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: