Чвор

Пише: Милош Радуловић

Са опрезношћу од засласка у ексклузивитет и без претензија на уопштавање, тумачећи из различитих перцепција, полазна тачка ка одгонетању свих проблема који нас деценијама прате била би прихватање чињенице да је Црна Гора, кроз читаву своју историју, језгро читавог низа сложености. Ријетки су моменти у њеном постојању који су пружали могућност једноставног и прецизног рашчлањивања на црно и бијело, исправно и погрешно, зелено и бијело…

Са тим судбинским и судбоносним сложеностима носили смо се кроз историју онако како смо знали и умјели и често из њих излазили као горостасни побједници задајући нове критеријуме својим покољењима. Међутим, губитнички карактер наших побједа провлачио се и разједао нас кроз вјекове и никада није дозвољавао побједама да буду побједе већ им давао наличје које никада нису заслуживале.

У својој инстинктивној потреби за изналажењем универзалног рјешења за све проблеме човјек често залута у релативизовање и изгуби способност разликовања приоритета или узрочно-последичног односа међу проблемима. Довођење себе у стање да од дрвета не видимо шуму најчешће нас лишава могућности да се са проблемима изборимо.

Проблеми у нашем друштву су бројни, и требало би да у том смислу нема лица и наличја међу констатацијама. С обзиром на њихову бројност, хаотичан приступ њихвом појединачном рјешавању нас не би далеко довео и суштински не би ријешио ништа, а још мање ефективни би били покушаји изналажења универзалног рјешења. С тога се чини потребним наћи онај основни проблем, ону матицу из које можда сви остали проблеми нису проистекли, јер се свако друштво природно суочава са различитим свакоднвеним проблемима који се у ходу рјешавају, али из које произилази наша немоћ да се са њима ухватимо у коштац.

Божија промисао која нам је даровала ових 30 литија које су у претходних више од два мјесеца освештале Црну Гору, самим тим литијама и ониме чиме оне одишу, разобличила је и оголила до саме сржи овај чвор у којем деценијама, па и вјековима живимо.

Прије нешто више од мјесец дана, 24. Јануара 2020, на Цетињу, десио се упечатљив догађај. Неко би могао истаћи његову дирљивост, као последицу емотивног набоја једног појединца, а неко би пробао да га дефинише као последицу исфрустрираности једног човјека у немогућности спровођења својих намјера. И наравно, тим тумачењем, илустровао би се данашњи дискурс и његова тежња ка потрази за супротностима, а не за оним што би нас повезивало. И наравно да би оба тумачења била трагично погрешна.

Ријеч је о Говору оца Гојка Перовића након молебана у Цетињском манастиру, а поводом догђаја који се дан прије одржао на Цетињу као протест против литије која је планирана. Наравно, овај говор обиљежила је реченица која ће обиљежити епоху и која нам у глави пулсира као дамар освјешћења, а која гласи: “Нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.“  Била је тема многих текстова и анализа и остаће, сасвим заслужно, предмет размишљања и за наредне генерације. Међутим, постоји у том говору још нешто што тој реченици даје пуни смисао, а што је, онако црногорски, одлучено да се одћути.  А то су сузе које су ту реченицу изнијеле и дале јој глас. Те сузе говоре још и више. Личност оца Гојка не дозвољава да се узрок тим сузама тражи у некој ефемерности, сличим онима претходно поменутим. Узрок тим сузама је бол. Бол од рана рода свога. Бол од подијељености и поцијепаности духовног ткива свог народа.

Колико год човјек тежио да ријечју остави траг у времену, увијек је остало оно неизречено што је носило са собом тежину коју ријеч никада не би могла. Тако су сузе оца Гојка излиле са собом  више него што је у тој реченици могло да стане. Управо те сузе су нам указале на проблем из којег све недаће произилазе. Указале су нам на подијељеност. Подијељеност je наш усуд и наше дрво од којег нисмо могли видјети ту лијепу шуму слоге која се пред нама простирала. Због подијељености смо остајали у рововима свог индивидуализма и тврдоглаво држали до различитости свог мишљења као круцијалног за наш опстанак, док су иза наших леђа, а пред нашим очима, други ту подјелу продубљавали како би је што боље искористили у службу својих личних интереса и тим интересима давали одличје круцијалног. Знали су да је она предуслов за реализацију њихових  циљева који су све нас коштали и који су толиког обима да ћемо њихов цех плаћати генерацијама. Зато је неопходно да овај проблем изолујемо и побиједимо га тако што ћемо o њему говорити urbi et orbi и заједно према њему дјеловати.

Наша Митрополија је подијељеност одавно установила и предано и пожртвовано нам на њу указивала, али неки нису хтјели да чују, а ми и који смо слушали нисмо се довољно потрудили да је сагледамо и да одредимо нашу улогу у њеном превазилажењу.

Основни циљ литија, и уједно њихова највећа вриједност, јесте управо то. На тим литијама иде сестра до сестра и брат до брата, дишући као један, не марећи при том да ли је он овај поред Србин или Црногорац, православац, католик или муслиман, нити да ли има чланску карту ове или оне странке. Те категорије међу народом, који се на тим литијама састаје, не постоје. Литија прошлог четвртка је у себи имала својеврсну илустрацију свега претходно написаног. Стара тробојка са грбом и актуелна државна застава Црне Горе спојене на својим крајевима ношене су Подгорицом и свако је видио једно. Свако је видио чвор којим су везане и у њему оно што јесмо. У тај чвор су се слике све наше фундине и сви наши мојковици, ту су наши Петровићи и наши Радоњићи, наши бјелаши и наши зеленаши, партизани и четници, у том чвору су  наше ДА и наше НЕ, ту су и сва наша сунца и сви наши граховци, а у том чвору су и наше светиње, у том чвору смо и ми сами.

Прихватимо најприје тај чвор и будимо свјесни различитости које су се у њега сплеле, а онда га расплетимо и не вежимо га више да бисмо двије цјелине састављали у њиховим крајевима већ постанимо једно и дајмо својим побједама оно лице које су одувијек заслуживале.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: