Цврчци и мрав

Пише: Никола Маловић

У Езоповој басни Цврчак и мрави видимо само једног цврчка који цијело љето проводи свирајући док многи вриједни мрави раде под удигнутим сунчевим ултраљубичастим кажипрстом, све у нади да ће сакупити довољно хране за дугу и оштру зиму која неминовно слиједи.

Тако ја, упркос стереотипима, видим упослене Приморце. Не власнике ресторана и кафића, не директоре хотела, не имаоце туристичких агенција… који су сви љети заозбиљно упослени, али и имају осјетан профит.
У мом фокусу као мраву такође – истина нешто ексклузивнијем, који се забавља радећи марљиво, на више равни – стално су пред очима пак ремућадури, камаријери, лавандере, собарице, курири, возачи, достављачи, шалтерски службеници, радници у самопослугама… почесто све сами робови.

Када бих једну упосленост коју годинама гледам морао да извучем и опишем, била би то слика сиротице са радном књижицом или без ње, која по несносној дневној врућини продаје пицу на парче, или која пицу на парче продаје свима који ноћу истуширани, намирисани и лијепо одјевени одлазе у провод, и многима који се, на очи особе такође жељне љубави – из провода враћају ако не нетом заљубљени и срећни, а оно помало гладни, те купују пицу на парче…

Никад нисам видио да је сиротица која испред пицерије продаје иза пулта пицу на парче загризла парче те пице.
Али никад.
Јер то себи она не може да приушти. Поварета је. Сиротица.
Пазимо… Парче пице по цијени од 1,50€ до 2,00€ је прескуп оброк за сезонца.
Заправо, није то ни оброк. Више је желудачна варалица звана снек.
Уколико издржим и ове године, биће томе тачно 5 љета како нисам дошао на гастрономско поклоњење култном облику брзе хране, парчету које заиста изгледа неодољиво, дјелује густозно и мирише привлачно. Солидаришем се са свима сезонцима.

Јер је чак и 1,50€ прескупо ако је сваког дана, чак и за Приморца који све вријеме влада спознајом по којој економски сибир (ужасне ли обалне синтагме) траје чак седам мјесеци. Сваки динар непромишљено потрошен преко љета дебото се одрази зими када економског плимног таласа има на видику тек идуће сезоне, не у мају, не у јуну, него тек у првој декади јула.
Тек у првој декади јула!
На тропским врућинама на којима се „цијела Србија и Црна Гора“ купа на његове очи, по сунчаничној елементарној непогоди, приморски марв себе више и не види као мрава, јер му посао не дозвољава да стане.
Види људе што на њему необјашњив начин могу да приуште прескупе делиције од риба и шкољки, уз вино, оне који имају за скупе и прескупе излете, за скупе и прескупе проводе, па види људе који плаћају да се дјевојчице и дјечаци јефтино укрцају на јахту која ће их одвести тамо далеко од фиксних камера, па чује техно-соундс са обале или из каквих тврђава, види снопове свјетлости или ватромете у част отвореног фестивала музике или филма, види море купача, чаше споља орошене леденом течношћу изнутра, те многе кашичице које дуго захватају сладолед којим је напуњена хладна унутрашњост густозне ананас-диње…
Откако знам за себе гледам људе љетујуће.
Приморја су увијек скупа. Одакле толиком броју људи паре за увијек скупо љетовање?
Не разумијем огласе који 10 дана Крфа нуде за 150 евра. Да неће наш турист оном ствари да доплати ресто цијене? За 150 евра Приморац једва живи у Боки Которској 10 дана, некмоли ће турист на увијек прескупом Крфу?
Годинама са главног херцегновског трга гледам сезонске цврчке.
Увијек буде током сезоне макар један дан када у јулу или августу нестане струје због преоптерећености система. Главни Трг сваког заливског града упадне у мрак. Очас посла огласе се сезонски цврчци и освијетле се својим паметним телефонима.
Тада се види да у мраку раздјевиченом андроид-свјетлостима буде ова пропорција: један мрав на стотину континенталних црвчака.
Да ме сад неко изненади са камером иза ћошка и упита гдје бих волио да љетујем мимо Боке Которскке у којој живим те стога не љетујем, ја бих испао у кадру поприлично будаласт. Никад нисам љетовао. Не знам како се то ради.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: