Да је лако бити Србин не би нас запало (ВИДЕО)

Пише: Емило Лабудовић

Сви знају да перцепција протока времена зависи од угла гледања, од социјалне, економске и опште друштвене позиције посматрача из које гледа на њега, од сразмјере између очекиваног и оствареног и још низа других околности које чине да сат времена чекања дјевојке на први састанак изгледа као вјечност у односу на сат времена у њеном загрљају који пролети за трен.

Десет година у затвору ни приближно нијесу једнаке десетку година на слободи и, може ми се вјеровати на ријеч – окусио сам и једно и друго, то је неупоредиво. Али, сложићемо се у једном, период од десет година можда и није репрезентативно вријеме за озбиљну и на научним постулатима засновану анализу о свеукупним друштвеним кретањима једне заједнице.

Тим прије што је ових десет година протеклих од референдума тешко оздвојити од личног доживљаја истих и, као огледну жабу, поставити на сто и прићи вивисекцији као на часу анатомије. Колико год да се човјек чак и са озбиљном научном и истраживачком репутацијом за собом, труди да у себи затоми све што му је протекло вријеме дало и одузело, оно се отима, кљује по мозгу и живцима и трује мисао, па чак и ону озбиљну, научну, која мора бити чиста и попут воде на самом извору очишћена од васколике жабокречине и наноса пијеска у њеном даљем току.

И, кад је већ о перцепцији времена из угла посматрача ријеч, дозволите ми да овдје и са вама подијелим мој лични осјећај: још увијек нијесам начисто да ли на ову деценију гледам из перспективе затвореника или човјека на слободи, а вјерујте ми, искусио сам оба осјећаја.

Дубоко свјестан присуства озбиљне научне мисли усудио сам се да се у свом излагању осврнем на једно, скоро па етичко, питање које се, чини ми се, помало неоправдано заобилази или, у најбољој варијанти, склања на маргину свеукупног контекста деценије за нама.

Наиме, и као човјека – грађанина наоружаног скромним инструментаријем за већ поменуту вивисекцију збиље око нас, и као политичког дјелатника са подужим стажом, невеликом снагом и још мањим учинком, све ово вријеме заокупља ме једно те исто питање: шта се у свему овоме што је било десило са човјеком?

Човјеком, оним обичним, свакодневним, непримијетним и који од све своје друштвене идентификације има само личну биометријску карту коју, с времена на вријеме, приложи као доказ за још један зеленашки кредит у еврима или швајцарцима или, уочи избора, прода за биједну сићу како би, макар привремено, пребродио неку своју финансијску муку. Али и не само са тим и таквим човјеком већ и са онима који се у друштву препознаје по неком од критеријума резервисаним за статус издвојених – политичарима, љекарима, професорима, научницима, академицима… Академицима нарочито, јер они би, макар по вокацији, као „бесмртници“, требало да су заштићени од васколике гарежи овога времена и несклони трговању сопственим угледом, достојанством, знањем и звањем, а нијесу.

Дакле, шта се у ових десет година десило са свима нама који смо, било са осјећајем ограничене било са осјећајем потпуне слободе пробитисали ову деценију? Јесмо ли, до једног, изгубили душу? Јер, о души је ријеч, о оном најдрагоцјенијем и јединим што је у свијету материјалног и пролазног, послије Бога, једино људско у човјеку и једино што му од рођења па до смрти неотуђиво припада.

Свако одмјеравање политичких односа у друштву, а референдуми су због далекосежности одлука нешто посебно, подразумијева подјелу на побједнике и губитнике. На оне који дан послије и вријеме ко зна колико дуго након тога, присвајају право на еуфорију, осјећај ипуњености и надмоћи, и на оне које губитак испуњава тугом, празнином, осјећајем безнађа и неугасивом горчином. О карактеру референдума којим је одлучено о државно – правном статусу Црне Горе и којим је за извјесно вријеме, напомињем: за извјесно вријеме, суспендован сан о државном заокружењу јединственог српског етничкоког простора већ је све речено. О околностима у којима је организован, о пакленом плану да његов исход буде познат и прије него је гласање почело, о невиђеној крађи и намјештању, о продаји и издаји, о људском и нељудском.

Али, мало је говорено и писано, а дозволићу себи сумњу да можда и нијесам најобавјештенији о томе, о крађи људских душа која се десила тог (зло)кобног дана. О нечувеном помору оног најсвјетијег и најтоплијег у свима нама, оног које, кажу, битише и у онима чије су руке огрезле у крви, о крађи људских душа.

Јер, отаџбина нијесу само границе, територија, уређење, власт и опозиција. Та и таква отаџбина бивствује на географским картама, на личним картама и пасошима, у уџбеницима и увијек се може писати изнова, граничити и разграничавати, мијењати и замјењивати. Отаџбина, она права, носи се у души, у крви, у генетском коду. Она је без граница, за њу је љубав једини пасош, за њу се гине кад се мора и она је небески одраз на иловачи или горју којим се кроз живот гази. И кад вам неко украде или отуђи ту отаџбину, кад њеном унутрашњем, небеском одразу, ускрати земаљске координате, кад их сведе на црте и линије, на граничне и царинске прелазе, шта онда остаје осим пустоши и жала дужег од живота?

Тај и такав осјећај према држави ми Срби смо кроз трајање плаћали чини ми се скупље од свих других. Губили смо и враћали наше територије, оне које смо носили у души и оне којима смо газили и крварили, али некако је на крају увијек испадало да нам је завичај остајао „Онамо, ‘намо, за брда она“!

Као да је нама Србима тај губитак суђен још од Косова наовамо и као да нам снага Лазареве клетве просто не да да се коначно саберемо, удружимо, умножимо и обожимо. Чак и онда када су се указивале повољне међународне околности и када се мозаик великих сила без чије воље, на жалост не бива држава, чак и онда када се крвљу плаћају, нијесмо увијек знали да ствар завршимо на ползу рода српскога. Побједници у свим великим ратовима, на крају смо испадали наивни и губитници, водећи више рачуна о интересима других него о своме, праштајући им злочине и стварајући им државе на рачун српских територија и српског етничког простора.

Ово што данас имамо није почело са овом генерацијом и са референдумом. То је само крешендо једног процеса који траје већ скоро вијек и који се, на сву срећу по Србе и Српство, неће завршити са нама. Ова данашња државна скаламерија звана „неовисна и хиљадугодишња Црна Гора“ остатак је непотрошеног и на брзину склепаног државотворног материјала из 1918. године и недореченог државног израза неподијељене воље свих Срба тога времена да, коначно, имају једну и јединствену државу. Али, тема је то за другу причу.

Рекох да сваки референдум, а посебно онакав кроз који смо прошли, подразумијева побједнике и губитнике. Са тог аспекта рекло би се да све ово претходно важи за ову другу категорију и да су побједници у сасвим другачијем стању свијести. Да ли?

Имам међу такозваним референдумским „побједницима“ бројне пријатеље и, на жалост, у складу са вјечитим српским усудом, и чланове шире породице и знам, макар донекле, какав је њихов доживљај свега кроз шта смо скупа прошли. И усуђујем се да кажем да су они можда и већи губитници од нас који смо то само формално. Јер, они су добили то о чему су сањали, за шта су се борили, и испоставило се да је, како би то рекла Десанка Максимовић, љепше било док се чекало. Личе на дјецу која су добила поклон у сјајној амбалажи а чија је почетна радост спала онда кад су га отворили и видјели да је унутра дрвена, невјешто склепана играчка којом су се већ претходно играли. За разлику од нас формалних губитника, њихово разочарење је тим веће зато што је сан који су сањали постао јава а јава се претворила у кошмар. Кошмар у којем су ововремени акрепи и гује стравичнији и погубнији од оних из староставних тамница у којима су трунули наши заједнички преци.

И сад, испада да, лише шачице људи који се ни по једном критеријуму не могу рачунати у репрезентативни узорак а којима је резултат референдума преточен на жиро – рачуне, велелепне куће, јахте и хотеле, имамо губитнике на обје стране.

Једина разлика међу њима је у томе што једни свој осјећај губитка самују у тишини док други то чине уз лажни и кисели осмијех, уз лепршање мноштва застава које се каче на сваком погодном мјесту и уз звуке фанфара и проусташке химне која се форсира у сваком погодном тренутку.

Али, гора и од самог осјећаја губитка, колико год он био реалан или иреалан, јесте својеврсна апатија која се, попут куге, шири и залази у све поре и слојеве друштва. Тај осјећај који се у свом коначном исказу приближава безнађу и очају, с једне стране доводи до скоро фаталистичког мирења са постојећим, одсуства било какве озбиљније воље и спремности да се то мијења, и, са друге стране, до тога да оно свакодневно, материјално и овоземаљско добија превагу над оним унутрашњим, духовним и наслијеђеним.

Као, колико ја знам, никад прије у историји овог народа, која је бременита искушењима која су по много чему била тежа и крвавија од овога кроз које сада пролазимо, укупни морални хабитус пао је испод сваке границе, до линије непрепознатљивости. Тај, рекао бих, губитак духа, пад историјског имунитета довео је до тога да се у ових десетак година које су за нама изгубила она јасна линија раздвајања између бијелих и црних категорија друштвеног понашања, сводећи све у зону сивила и моралне просјечности. Тако смо, сви скупа, стигли у стање духа у којем нас више ништа не може изненадити, при чему не мислим на снијег у јануару и поплаве у априлу.

Данас је постало сасвим природно и друштвено некажњиво, макар на нивоу јавне осуде и изолације, да се лична воља, једно од најсветијијих права и, требало би бити, неотуђиво власништво од како је човјек постао „зоон политикон“ може купити, и то прилично јефтино. Да се породична част и понос могу замијенити било каквим радним мјестом у државној управи или јавном предузећу.

Да се, као што змија мијења кошуљицу, лична и јавно прокламована политичка и морална увјерења очас могу замијенити синекуром у неком од министарстава. Да се јавни политички непријатељи који се годинама гложе на нож преко ноћи измире и загрле. Да се без стида и зазора издају браћа а браћом проглашавају небраћа и крвници. Да се скоро ћутке и тек уз спорадичан отпор и жртву пређе преко чињенице да се отима и у други план гура језик на којем су проговорили и описменили се сви грађани Црне Горе, од Вука и Његоша на овамо. Да се пљуне на завјет прађедовски и да се златне Обилића медаље замијене плакетама невладиних организација на лошем папиру.

Да се, упркос вољи највећег броја грађана и с једне и друге стране призна америчко квази – државно недоношче на најсветијем српском тлу и да се у Пећ и Патријаршију, српски Јерусалим, улази уз пратњу италијанских тенкова. Да се, мимо воље највећег броја грађана, држава уводи у змијињак звани НАТО, из којег су, колико јуче, његове најотровније змије штрцале отров по нашој дјеци и за милионе година унапријед затровале животни простор који треба да оставимо потомству. Да се…. и тако даље и тако даље.

Кажем „и тако даље“ јер би набрајање ових моралних непочинстава потрајало дуже тако да ми једино преостаје да упитам и себе и вас: да ли је коначно дотакнуто дно српске издаје, јер она мене посебно боли?

Или ћемо, од случаја до случаја, од прилике до прилике, а увијек у неприлику, кад непријатељу, страном и домаћем, треба, имати нове и нове „бранковиће“ чија нам зла крв табана за траговима ево ће скоро седам вјекова.

Да не будем неправедан, све ово о чему говорим и над чиме се згражавам једнако је присутно како међу онима који су на самом дну друштвене лествице тако и међу онима чији је статус високо горе, скоро до недодирљивости. Међу академицима чак. Међу њима нарочито. Неко много паметнији и способнији од мене једном ће морати да потражи одговор на питање како је народ који је увијек пружао отпор сили, гајио част, слободу, вјеру и име, допустио да му чак и цркву, старију и од државе и њеног имена, оспоре и (зло)употријебе у сврху стварања новоцрногорског идентитета.

Шта се то десило у генетском ланцу Црногораца да се роди генерација спремна да се одрекне свега, па и себе саме? Мора се пронаћи одговор на питање како је могуће да једна те иста генерација прође амплитуду политичке, етничке, националне, вјерске и моралне самоидентификације од једног до другог њеног краја. Од стопостотних Срба до стопостотних Црногораца, од комуниста до националиста, од атеиста до заклетих вјерника…

Мораћемо се погледати у најобјективније огледало историје, не очекујући да нам пришапне да смо најљепши на свијету, и преиспитамо се гдје смо се то изгубили у катакомбама времена и гдје смо то скренули с вјековног пута? Јесу ли за то криви путокази и знаци времена или то што нијесмо знали да их читамо а вјеровали онима који су их читали мјесто нас? Јер само искрени одговори на та питања могу да помогну у разрешењу мистерије по којој Црној Гори никако да се деси грађанска слобода достојна крвавих ослобађања од свих других осим себе самих.

Да одговори на питање хоће ли се десити да Црна Гора која је у два вијека свега два пута промијенила власт учини то као и сви цивилизовани народи у XXI вијеку. Укључујући и оне из срца Африке.

Захваљујући таквом стању свијести, синдром слугерањства, колико год ово можда звучало и увредљиво, а који неминовно, као противтежу, има и синдром господара, још увијек царује овим простором.

Упркос свим незаустављивим демократским друштвеним процесима који су од пада Берлинског зида па до сада протутњали овим просторима, овдје још увијек царује тамни вилајет који се од оног турског разликује само по томе што нас данас не набијају на коље и не вјешају нам главе на градске зидине. Као да је ријеч о острву чије обале не запљускује ни једно свјетско море и на којем смо од све раскоши блага које су нам обећали гусари добили само – банане.

Дозволите ми да се на крају овог мог слова вратим на његов почетак и још једном запитам: шта се то десило са човјеком у нама? Са оним човјеком за којег је Максим Горки рекао „како гордо звучи“ а који се у историји нашег народа реинкарнирао небројено пута у небројено издања: од Милоша Обилића, Кнеза Лазара, Никца од Ровина, Мандушића Вука, Танаска Рајића па до мајора Тепића и иних хероја који су нас чинили поносним и чијим смо се подвизима хранили мјесто хљебом?

Има ли наде за нас и хоћемо ли довијека и до судњег дана бауљати стазама историје или ћемо се поново уздићи, и као народ и као појединци, исправити кичму и смјело закорачити у оно што зову будућност а заправо је бескрајан круг у којем се не назире звијезда?

Не, немамо право на песимизам јер задатак који је пред нама а који је једноставно крсти као битка за право на постојање није само задатак ове генерације и овог времена. Дугорочније, много дугорочније је то.

Наше је да бакљу слободе и српског гена у нама сачувамо пред налетима вјетрова који пријете да нас ишчупају из коријена и пренесу на неке друге терене на којима никада нисмо стасавали. Да генерацијама које долазе и које ће, у Бога се надам, бити паметније и спремније од нас, оставимо свједочанство да смо постојали и да смо се трудили. До задње капи крви. А од тога више може само Бог.

Чврсто вјерујем да хоћемо јер морамо и јер нам нема друге. Уосталом, ја често кажем: да је лако бити Србин не би нас запало. Непоколебљиво убијеђен да је постојеће стање духа само привремена опијеност грогираног боксера који је претрпио нокаут већ у првој рунди, вјерујем да до краја меча има још доста и да ће се он опоравити и узвратити још жешће.

Уосталом, вишемјесечни отпор пробуђеног народа који је изашао из своје летаргије и коначно „цару“ рекао да је го, увјерава ме да лађа још није потонула, да је још чврста и да смо као народ још увијек „чеп који не пропушта воду“. Чекајући голуба са граном маслине да најави копно, морамо наставити да бродимо напријед и само напријед. Па и по цијену ма каквих жртава.

С том вјером и вјером у Бога и у Русију, ону праву, ону која се попут медведа из зимског сна буди и увиђа да нас је неправедно препустила моћнијима, у мајку Српску православну цркву свима желим сваку срећу и напредак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: