Да ли би било мира да је Споразум из Осла заживео: Пре тридесет година чинило се да су Израел и Палестина на корак од решења сукоба

Сукоб Израела и Палестине траје скоро осамдесет година. У тих неколико деценија вођено је више арапско-израелских ратова, а осим тих сукоба одвијали су се и бројни конфликти нижег интензитета. Може се рећи да у Израелу и Палестини, али и на ширем Блиском Истоку, нема мира већ само примирја. Иако се оправдано на израелско-палестинске односе гледа углавном кроз ратну призму, не може се рећи да није било и покушаја да се дође до некаквог дипломатског решења и окончања сукоба, пише портал 24 седам.

Веома често је то било под притиском међународне заједнице, с обзиром на то да је ратни пожар између Израела и Палестине често претио да изазове велику глобалну нестабилност, утицао је на цео шири регион, а не заборавимо и да се скоро свака блискоисточна криза одражава(ла) и на цену енергената.

Актуелни окршаји најбоље показују колико су сви ти напори били неуспешни. Најчешће су ти покушаји следили након најжешћих сукоба, па остаје да видимо и да ли ће најновија ескалација након напада Хамаса и одмазде Израела, водити ка смиривању ситуације и некаквом споразуму или напротив – ка још жешћем сукобу у који би потенцијално могле да буду укључене и многе друге земље.

Може ли се икада разрешити блискоисточни Гордијев чвор

Проблеми у овом вишедеценијском спору нису били само у томе што су вођени бројни ратови, већ и у томе што ни резолуције УН и потписани споразуми нису поштовани. Чешће се дешавало да резолуције које су доношене и/ли споразуми који су потписиани остану мртво слово на папиру него што су заиста заживели и доследно спровођени.

Уједињене нације (УН) су 1947. године изгласале да се Палестина подели на две државе, јеврејску и арапску, а да Јерусалим постане град под међународном управом. Тај план је прихватила израелска страна, али га је арапска страна одбила и план никада није до краја спроведен. Резолуције УН је кршила и друга страна, као нпр. Резолуцију 446 из 1979. године, која је осудила градњу израелских насеља на окупираним територијама у Шестодневном рату, као и Резолуцију 478 из 1980. године, која се односи на статус Јерусалима.

Арапско одбијање УН плана из 1947. године је било одраз одрицања арапског света Израелу права на постојање, јер су сматрали да је то све палестинска земља и да је стварање државе Израел велика неправда која је нанета њима. Током неколико деценија сталних сукоба, нити су Арапи успели да униште државу Израел, нити је Израел успео да скрши палестински отпор. Постало је јасно да се мора барем покушати наћи неко компромисно мировно решење, а пут до тога није био нимало лак. искристалисали су се временом разни мировни предлози и иницијативе, а који су ишли од решења ка моделу једне државе, конфедерације Израела и Палестине, до дводржавних решења.

Један корак напред, три корака назад

Прва земља у арапском свету која је постигла мировни споразум са Израелом био је Египат, 1979. године, а истим путем је пошао Јордан 1994. године. У арапском свету постепено се прихватала идеја да је једино трајно одрживо решење у признавању државе Израел, у замену за независну палестинску државу. У том смислу је била значајна и тзв. Арапска мировна иницијатива из 2002. године. Ништа од овога до данас није до краја реализовано.

Проблем је управо у томе што је готово па немогуће у садашњим околностима разграничити те две државе на начин који би обема био прихватљив. Највећа јабука раздора свакако јесте статус израелских досељеника на палестинским територијама, као и статус Јерусалима, на који обе стране претендују као на престоницу своје државе.

Тако ни Споразум из Осла, у тренутку потписивања сматран историјским, није никада до краја спроведен, а један од потписника је чак и убијен. Споразум је био замишљен као оквир за односе између Израела и будуће палестинске државе, након решавања других спорних питања.

Споразум је постигнут 20. августа, 1993. године у главном граду Норвешке у Ослу, а потом, и су га званично потписали на церемонији у Вашингтону 13. септембра Јасер Арафат и Јицак Рабин. Споразум је предвидео стварање једне Палестинске власти која би преузела одговорност за управу на територији под својом контролом. У Споразуму је предвиђено и повлачење израелских војних снага са подручја будуће Палестинске аутономије, из Појаса Газе и са Западне обале. И након потписивања Споразума настављени су сукоби две стране, а до потпуног повлачења Израела са дефинисане палестинске територије никада није дошло. Повлачење из Газе је извршено тек 2005. године, док су на територији Западне Обале Израелци војно присутни и дан-данас.

Споразум остао мртво слово на папиру, а потписник убијен

Споразум је имао и свој наставак, Осло 2, из септембра 1995, који су потписали исти актери у египатском граду Таба. Недуго након тога потписник и премијер Израела Јицак Рабин убијен је у атентату. Ипак, треба рећи да споразум из Осла није био мировни споразум и није предвиђао независну палестинску државу у том тренузтку, већ само аутономију, односно суверену самоуправу Палестинаца на сопственим територијама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: