Да ли би данас професор Коста Вујић изгубио лиценцу и добио отказ?
Илустрација
Пише: Ђорђе Бојанић
Драги родитељи, пријатељи, другари, обраћам вам се као родитељ, не као професор…
Деца су наше највеће благо, зато их требамо стално надгледати. Свесни родитељи никада не смеју своју децу препустити самима себи, ни другима.
Дискретна родитељска контрола, уз много љубави, топлине, нежности, пажње и што је могуће више искрено пријатељског разговора, неопходно је у свакој пори крхког детињег живота.
Боље је мало контроле, него много бриге!
Обично се наши родитељски захтеви према деци и према себи самима разликују, а често треба почети од себе.
Сећате ли се како је некада изгледала настава, какав је био однос ученика и родитеља према професорима? Да ли су вам ваши родитељи, деде и бабе причали како је у њихово време школски систем изгледало?
Ако не знате, распитајте се, подсетите се, питајте старије, они ће вам најбоље рећи. Да скратимо… професори су били поштовани, цењени и вољени, а родитељи деце нису ратовали и за сваку ситницу грдили професоре и писали тужбе против њих за сваку ситницу, него су били на истом врло озбиљном задатку, заједно су радили и трудили се да њихова деца буду поштени, добри, честити и образовани људи.
У то време скоро никада нисте могли чути да родитељ нешто лоше прича испред свог детета о његовом учитељу, наставнику и професору, на тај начин наши стари нису васпитавали своју децу.
Данас се професору мери свака изговорена реч, или, таман посла нека блага увреда. Професори се пред децом омаловажавају, довољно је да ученик пренесе родитељу оно што њему одговара, и да настане расправа, конзилијум, претње.
Замислите некадашњег професора Косту Вујића, и његов стил понашања са ученицима… а тим стилом је изнедрио велика српска научна имена… управо та његова последња генерација остала је упамћена по плејади ученика који су касније постали славни… Јован Цвијић, Јаша Продановић, Љубомир Стојановић, Михаило Петровић Алас, Павле Поповић, Милорад Митровић, Пера Тодоровић… који су га увек помињали и сећали се њега, а баш он са таквим, данас ,,лошим“ понашањем, био је поштован и цењен и код ученика и родитеља.
Данас вероватно би био суспендован и остао без лиценце. Зато ми данас немамо Косту и сличне њему и такве ученике.
Свестан сам да нису били сви професори исти како Коста Вујић, и да и данас има одличних, добрих и лоших професора… али, то је већ друга тема.
Где кривца тражити… док нам децу не униште њихова права (која они врло добро знају и њиме манипулишу), и ја имам дете, и баш та њихова права мене као родитеља брину.
Данас је врло тешко образовати и васпитати дете, поред шљама са телевизије (велики брат, фарма, парови… и разни други имагинаријуми). Велика опасност прети и преко ФБ, и разних друштвених мрежа, који су без цензуре… вибер групе.
Чињеница је да ми родитељи врло мало контролишемо своју децу на друштвеним мрежама. Да је у време Косте Вујића постојао андроид, верујем да би мобилне контролисао свакодневно и читао поруке гласно када би то увидео као потребу… замислите данас да то ,,неки“ проф. Коста уради, добио би суспензију или би био кажњен шест месеци по 30 посто од плате, пошто је угрозио дечија права и интиму ученика.
Нека нам Бог помогне, и уразуми. И родитељ и професор имају исти задатак… да децу усмере на исправан и трезвен пут. Ми смо сви ту због њих, то су наша деца… њима сутра све требамо да препустимо, али не и док их образујемо и васпитавамо. За тај трезвени пут потребна је дисциплина и ред… али ту дисциплину урушавају њихова права са којима они вешто манипулишу, као и поједини родитељи (наравно, нису сви родитељи исти).
Деца су ипак огледало породице и родитеља. Васпитаље ипак мора да буде укорењено у породици, лоша ја полазна тачка ако родитељ и то тражи од школе, која наравно васпитава, усмерава и надограђује… али није корен васпитања у школи, већ у породици. Велику одговорност за васпитање носе родитељи, па тек школа и целокупан систем.
Нећемо се предати, васпитаваћемо и чинићемо све што је у нашој моћи, да сутра наша деца буду добри,честити, поштени, васпитани, родољубиви и образовани људи.
Приредио, Ђорђе Бојанић, проф.историје
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Danas se po mom misljenju, Pr. Kosta Vujic i mnogi profesori identicnog znanja i sposobnosti, mrtvi prevrcu u grobu!!! Ne samo danas nego duzi niz godina,od stupanja na pozornicu komunisticke ideologije pa na ovamo!! Sve sto se nekada u vrijeme Pr.Koste Vujica vrednovalo, kako strucno tako i naucno,danas je izgubilo svoj smisao! Znanje je danas u nasem skolstvu na najnizoj mogucoj ljestvici zato sto se rezim potrudio da od neznalica i konvertita napravi ministre i dobro placene vladine cinovnike koji nasoj djeci svakog dana ispitaju mozgove i prave debile od njih i poslusne podanike!!! Diploma je danas najeftinija vrednosna hartija, koju moze svako imati samo da podpise lojalnost i TO JE TO! Zali Boze do sta smo dosli!!!
Човек заврши одређену школу, оспособи се за тај посао. Добије писано сведочанство или диплому, што сведочи о његовој стручној спреми.
Устав му гарантује право на рад, и он би кренуо у остварење тог права и тако решио своје егзистенцијално питање.
Али не, не може, није од некога добио Дозволу за рад. Тај неко, који даје Дозволу, је по правилу државна мафија, један тоталитарни криминогени орган државе на министарском нивоу. Без њихове Дозволе за рад, радник не може остварити своје право на рад. Према стручној спреми и искуством стеченим способностима.
Мафија није од јуче, није ни глупа. Супротно.
Мафија врло лако даје Лиценце за рад, свима који плаћају чланарину у Комори. Опет пара врти где бургија неће. Паре се скупљају. Лиценца сада добија свој прави смисао као одлична подлога за корупцију и легалну пљачку.
Имаоци Лиценце су сада везани једним канапчетом око врата, тако да онај апаратчик мафије из Коморе, може да повуче канапче увек када му високи службеник мафије то нареди. Одузима Дозволу за рад, у блажим случајевима Суд Части наплаћује трошкове поступка што је осудило јадника за непослушност. Суд Части нема право да осуди као класични суд на новчану казну, али се мангупи сетили па наплате „судске трошкове“, око 700 евра. У Србији.
Зато је Лиценцирање једна од многих ефикасних метода које нам је поклонила Европска Унија, у циљу моралног и финансијског исцрпљивања становника Србије.
Зато нам је уосталом и школство овакво.
Све је под контролом.
Европској Унији не требају научници типа Косте Вујића или Аласа.
Европској Унији требају радници. И то радници овде, на локалном нивоу, а не тамо њима испред носа. Ваљда је неко чуо за Колонијални систем.