Да ли ће Синђелић прије добити политички азил, него што ће бити изручен Хрватској?!

Саша Синђелић, свједок сарадник у такозваном државном удару, прекјуче је Министарству унутрашњих послова Црне Горе поднио захтјев за међународну заштиту, саопштено је из тог Министарства. Јуче је објављена вијест да је Синђелић ухапшен, тј. да му је одређен екстрадициони притвор. Судија за истрагу Вишег суда у Подгорици одредио је екстрадициони притвор Синђелићу, због постојања потјернице Интерпола. Такође, и из Управе полиције је саопштено да је Синђелић ухапшен на основу међународне потјернице НЦБ Интерпол Загреб.

Да се наставља игра или покушај још једне преваре са главним глумцем „државног удара“ и његовим помагачима, више је него извјесно. Наша редакција је контактирала браниоца Душана Радосављевића, који је у процесу тзв. државног удара заступао, сада већ једног од осуђених лидера ДФ-а, Милана Кнежевића.

Он је у краткој изјави за наш портал казао, да се ради о новој превари, да би Саша Синђелић добио политички азил, да не би морао бити изручен Хрватској.

“Класична превара којом се покушава избјећи изручење Саше Синђелића Хрватској, јер испада да Синђелић бјежи из Србије која га никад неће изручити Хрватској и то у Црну Гору гдје је свјестан да га чека црвена Интерполова потјерница“ казао је адвокат Радосављевић.

Оно што је извјесно, наставља се једна трагикомична подвала режима, јер поставља се питање, да ли Синђелић има право да тражи азил.

По члану 29 и 30, Синђелић није имао право да затражи азил, јер, „азил се неће одобрити странцу који тражи међународну заштиту, уколико је починио тешко кривично дјело, које нема политички карактер“.

По истом основу, икскључено му је и право на супсидиарну заштиту.

Ипак, након скоро три године, „камен темељац“ државног удара, поштени и часни свједок, како га је окарактерисао Главни специјални тужилац Миливоје Катнић, којем се вјеровало на ријеч, односно, њему и Едију, коначно би требало да заврши тамо гдје је требало на почетку ове фарсе и требало, наравно, ако ово није још једна нова подвала и манипулација режима.

Да је ово правна држава, као што није, да постоје уређени закони и правни систем, као што не постоје, данас би „падале“ оставке за свјесно кршење закона, свјесно скривање идентитета, као и скривање документације из Хрватске, када је заправо тражено изручење Саше Синђелића.

Подсјетимо на неке чињенице, скривању идентитета Синђелића, свој пуни допринос дао је предсједник Вишег суда у Подгорици, судија Борис Савић.

Наиме, Виши суд у Подгорици је дана 22. 11. 1979. године дао статус свједока сарадника особи под именом Александар Синђелић, иако овај свједок није имао ни један важећи документ под тим именом. То наравно није спријечило Савића да таквом лицу додијели статус свједока сарадника.

Попут никад виђених доказа, те оружја на дну непознатог језера, тако је нестала и цијела једна особа, овог пута Александар, нестаје без трага и гласа. Јер се пред судом у својству свједока сарадника дана 20. 3. 2017. године пред Специјалним државним тужилаштвом у Подгорици у предметном поступку, појављује особа која се зове и презива Саша Синђелић (увид у прву страна Записника о саслушању свједока сарадника од дана 20. 3. 2017. године пред СДТ Црне Горе у предмету Кти-С. 15/16).

Потпуно је јасно да су специјални Катнић и предсједник Вишег суда намјерно сакрили идентитет и обманули и јавност и правосуђе.

Поставља се питање због чега, и како је то могуће? Шта је то правосуђе Црне Горе крило, па је одлучено да се употреби лажно име једног од учесника поступка?

Саша Синђелић, свједок сарадник, има ,,садржајан” криминални досије – од бруталног убиства до оружаног напада на полицију 2002. године, када је био војник. Међутим, Војни суд се у том случају прогласио ненадлежним. Ово би била тек информација више, да не постоји једна згодна околност. Предсједавајући тог војно-судског вијећа је био Миливоје Катнић.

И тако долазимо до „просвјетљења“, које ће „обасјати“ овај процес, али и три године касније, послати невине људе на вишегодишњњ робије. По исказу пресуђеног убице, којем је одређен притвор, али тек након истека употребе.

Сасвим је јасно, да ово лице, никада није могло бити свједок сарадник, да се његовој ријечи није смјело вјеровати ни на тренутак, да су у овој криминалној спрези, с умишљајем учествовали сви, од судија, тужилаца и специјалне полиције. Показана је застрашујућа пристрасност и упаљен озбиљан аларм у друштву.

Овја случај „правне спрдње вијека“ показао је на који начин функционише правосуђе, и да су људска права грађана озбиљно угрожена чињеницом да тужиластво и судство кад желе неког да стрпају или „ставе“ у затвор нађу убицу са дијагнозом који ће да прича све што му се нареди. Последице оваквог понашања могу бити несагледиве.

У том смјеру можемо и сагледати најаву Марковића да постоји потреба за отварањем затвора у Мојковцу, јер очигледно по овом систему „рече ми један човјек“, затвори ће бити препуни, и то је разлог зашто се паре не усмјеравају на изградњу фабрика и зашто су њима потребни затвори.

Дакле, имамо свједока којем или је  прошао рок употребе, или се фарсична представа за јавност наставља, али и многобројна отворена питања.

Шта се сада дешава са пресудама за такозвани државни удар, јер су донешене на основу изјаве пресуђеног убице, да ли ће остваке поднијети Миливоје Катнић, Борис Савић, предсједница Судског вијећа која је повјеровала на ријеч овом свједоку Сузана Мугоша, министар правде Зоран Пажин!?

Постоји одговорност, питање је ко ће да је сноси?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: