Да ли ћемо преживјети постмодерну?

Пише: Дарко Ристов Ђого

Питање можда звучи философски: али оно је судбоносно. Шта ми да радимо са нашом историјом, садашњошћу и будућношћу у доба када,чини се, ни „сав свијет“ не зна шта би са њима?

Сједињене Америчке Државе су биле (за)мишљене као национална држава, затим као амалгам националне државе, глобалног капитала, модерне политичке идеје и постмодернистичке диктатуре тражишта и растакања сваког идентитета. Данас оне доживљавају критични моменат у коме ће морати да се одреде шта су од то двоје доминанто: засад се чини да ће и на унутрашњем плану побиједити транскапитализам-трансидентитетизам, те да ће застава и војска још само неко вријеме бити такве какве јесу, док и њих не демистификује, до краја дискредитује и сасвим као непотребне одбаци платформа која се дуго њима служила као симболима својих планова и моћи. Свака револуција једе своју дјецу, а транскапиталистичка једе капиталистичко-националистичку из 18. и 19.вијека. Тај крах класичне националне државе западног кова не треба, међутим, да нас радује.

Не само да он неће бити лак, већ ће се оно што се појављује на згаришту старих САД оцртава још агресивнијим и више патолошким обрисима: биће то директна дистопија, владавина транскапитализма која ће почивати на припуштању пројектованог броја страних миграната у земље које ће, услијед препуштености свеопштем релативизму, друштвеној инерцији и конзумеризму бити још више биолошки тј демографски стерилне. Онолико и тамо гдје таква будућност буде прихваћена као „наша будућност“ – не постоји други сценарио. Културна пожељност Запада, баш таквог – релативизујућег све и самога себе уништавајућег Запада – пресудиће или је већ пресудила и моћнијим нацијама и културама од наше. И управо зато је неупоредиво погубнија и тежа културна вазалност српског народа него наша политичка несамосалност.
Продор западних културних образаца доминантно нас је учинио неспремним за опстанак. Ако су они до почетка ХХ вијека били амбивалентни јер се, осим техничких знања, за Запада могао увести и понеки здрав духовни утицај, кроз читав ХХ вијек ми смо страдали због растакања себе у идеологијама југословенства, марксизма и капиталистичког индивидуализма (не заборавимо да ни марксизам није потекао у СССРу већ је и тамо увезен).
Шта нам је онда чинити? Временска машина не постоји – непосредне околности не можемо измијенити. Можемо се, ипак, запитати да ли се нешто из прошлости учи, ако се већ она не да измијенити. Можда ми не можемо да повратимо свијет наших предака, али можемо да живимо попут наших предака.
Данашње српско друштво у Србији, Српској, Црној Гори живи на тој клацкалици. Ми смо уједно дјеца инерције 19. вијека, инерције 20. вијека и збуњени клинци 21. вијека. У непрестаној потражњи за „рехабилитацијом правих вриједности“ ми живимо сан о повратку у 19. вијек. „Вриједности“ су вриједности само у друштву које вјерује у трајне идентитете, у метафизичке основе људских односа, у то да „све што чинимо овдје одзвања у вјечности“. Капитализам и комунизам зато не вјерују у вриједности изван њихове инструменталне употребе –самим тим заиста не вјерују у вриједности као такве.

Човјеку постмодерне вриједности су смијурија. Истина, он ће понекад зажељети да зацвили због друштвеног распад – када му фрапе буде хладан или улица неочишћена – али темељни индивидуализам и перспективизам не познају објективну стварност – цинично је увијек могуће одговорити да је све у оку посматрача, и хладноћа фрапеа и чистоћа улица. Српско друштво је стога располућено између супстанцијализма предачке културе, национализма 19. вијека на основама високе модерне и постмодернизма који само зна шта не жели и зато бјежи у фрустрацију. Просјечан Србин тражи државу која ће да ваља, Цркву која ће бити средњовјековна (дај Боже!), али када год скрене са пута својих предака (у крађу или прељубу), биће спреман да ти узврати аргументом да „не живимо у средњем вијеку“.
У таквој ситуацији, а ако узмемо у обзир да ми не можемо утицати на исход културног рата у САД, нити на реконсолидацију снага на међународној сцени, ми можемо да учинимо само онолико колико је до нас. Ми то свакако нећемо учинити рехабилитацијом само српске модерне мисли 19. вијека или средњовјековне теологије 13. вијека – оне су нам ипак драгоцјени водичи јер, ма шта нам сугерисала постмодерна, духовно искуство човјека 21. вијека није сасвим ново.

Зато наш пут није проста „временска машина“, већ конкретно живљење вриједности или, још боље речено, врлина, које су – да би уопште биле вриједности – надвремените. Ако је „љубав“ само високо естетизовани и културно посредовани субјективни осјећај високе модерне и биохемија сексуланог нагона постмодерне – онда она за нас мора бити супстанцијална и релативизовању неподатна „вјерност“, „жртва“, „доброта“- или ни ње ни нас неће бити.

Степен наше одговорности у животу директно је већи што смо упућенији на заједницу којој припадамо. Непосредно смо одговорни за породицу, затим за парохијску заједницу, одговорни смо кроз њих за народ у цјелини. Државе су ту да служе српском народу – па зато и ми да служимо њима, докле год оне имају овај први смисао (држава која не служи српском народу није српска држава ма колико Срба у њој живјело). Ми не знамо колико ће наших савремених сународника изабрати пут у претакање у трансидентитетску масу намјењену да попуни демографске и остале рупе цивилизације на умору. То, успут, нису наши људи у дијаспори: и тамо има људи са јасним циљем,смислом и идентитетом, док и у Отачаству имамо милионе нас који живимо у нетфликсизованој псеудостварности Мегаполиса. Зато: наша судбина није сасвим у нашим,већ у туђим,нашим и најприје Божијим рукама. Добра вијест је да је таква одувијек била. И да смо на рушевинама већ двије ере успјели да преживимо више захваљујући сјемену које је остало него масама.Вјерујем да ћемо тако и овај крај Запада.

(инспирисано једним текстом уваженог др Александра Ђокића)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: