Да ли је допуштено православном свештенику да се „бави политиком“
O. Јован Пламенац
Ововремени противници Цркве Христове у Црној Гори, када им се не допадне неки јавно изречени став Митрополита Амфилохија, када им се учини да он угрожава по њиховом интересу и по њиховој памети успостављени (боље рећи: наметнути) демократски поредак у овој држави, кажу: он се мијеша у политику, он се бави политиком.
И, што ту има више да се прича? Ако се црквени великодостојник, па и било ко из клира, било ко ко носи мантију, „мијеша у политику“ он је сам себи ускратио право на јавно изношење личних ставова, сам себе је дисквалификовао из учешћа у јавном животу.
Такав поглед на јавно дјеловање клира није само у главама богобораца овог времена, политичких криминалаца којима је јеванђељска правда што и со на рану. Управо тако на бављење животним питањима од стране клира гледа и већина „обичних“ људи, не само недобронамјерних, него чак и добронамјерних, па и не мали број оних који су редовно у цркви на Литургији, чак и неки клирици.
То је плод свијести формиране на идеолошким основама, претходно комунистичким, а данас глобалистичким, кроз политичко дјеловање, медије и образовање. Као и када човјека дезавуишу: он је четник, или: он је хомофоб…, тако кажу и: Амфилохије (или неки други свештеник) се „бави политиком“! И ту нема што да се расправља.
У Црној Гори, у члану 5. Закона о правном положају вјерских заједница („Службени лист СРЦГ“ бр. 9/77 и 26/77) каже се: „Забрањена је злоупотреба вјерских заједница и њихових институција као и вјерских активности односно вјерских осјећања у политичке сврхе“.
Дакле, забрањена је злоупотреба „вјерских осјећања у политичке сврхе“.
А ко одлучује да ли је неки став политички. И ко вага што је то злоупотреба „вјерских осјећања у политичке сврхе“?
Па, ако је у питању закон, ваљда би требало да о његовом кршењу одлучује надлежни суд.
Али, постало је уобичајено, „нормално“ да, када људи у мантијама јавно износе своје ставове о животним питањима, свака „шуша и маруша“ са скупштинске говорнице, али и из неког кабинета, па и из медијâ, на пијаци, у кафани, чак и из саме Цркве, има право то да прогласи „мијешањем у политику“, при чему се подразумијева да је то забрањено.
Једноставно, огромна већина људи функционише као овце у стаду: када једна крене преко пута, све сјуре за њом. Неке ставове примају здраво за готово, не размишљајући својом главом. Људима у мантијама није допуштено да се „баве политиком“ – то је аксиом, то је као 2 и 2 јесте 4.
А већ у другом ставу члана 5. Закона о правном положају вјерских заједница каже се да је „Забрањено спречавање или ометање … испољавања вјерских осјећања“.
У члану 1. Закона о правном положају вјерских заједница пише: „У Социјалистичкој Републици Црној Гори зајемчена је слобода исповиједања вјере“. Ни у једном црногорском закону не пише да је некоме ко носи мантију забрањено да гласа на изборима и тако искаже свој политички интерес, не пише чак ни да му је забрањено да се кандидује за политичку функцију. Замислилите тај шок: православни свештеник посланик у Скупштини Црне Горе, или пак предсједник Државе… А који закон му то онемогућава? Ниједан, само нездрава представа у главама многих да је забрањено свештенику да се „бави политиком“.
Једино свештенику се одузима право да утиче на животна питања садржана у појму „политика“, и која из њега проистичу, у држави у којој живи. И то право му се не одузима у изборном процесу, него искључиво приликом јавног изношења политичких ставова, односно ставова о животним питањима која се и њега тичу, па и његових „вјерских осјећања“. Не одузима му се право грађанства, али одузима му се дио правâ која из грађанства проистичу. И то право не одузима му се законом, нити судским одлукама, него – општеприхваћеним ставом, заснованим на пропаганди, квалификацијама, етикетама, коначно предрасудама… Нико не оспорава право на јавно изношење политичких личних ставова љекарима, новинарима, полицајцима, фудбалерима, чак ни криминалцима… То право оспорава се једино свештеницима. Као да су свештеници самим тим што су свештеници губави, па их треба стрпати у карантин, изоловати од друштва.
„Бављење политиком“ свештеницима је наметнуто као гријех. Онда и они сами упадају у ту замку и правдају се: Не, ја се не бавим политиком.
Оспоравање права свештенцима да се „баве политиком“ је својеврсна дискриминација, прст у око већ и Универзалној декларацији о људским правима Генералне скупштине Уједињених нација која у члану 1. каже: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“. Ово поимање човјекове слободе проистиче управо из учења Цркве: слободу човјеку дао је Бог и други човјек нема право да му је одузме. Осим, ето, свештеницима. И то не на основу законâ, него на основу идеолошке пропаганде.
Заиста, сулудо. Али та сулудост у Црној Гори је постала „нормална“: „црквено лице“ не смије да се „бави политиком“.
Црква и Држава јесу одвојене. А ко је направио ту динстикцију? Црква, засигурно, није. То није њен интерес. У Црној Гори вијек и по није је ни било. Она је уведена с позиције моћи секулрано устојене државе, идолопоклонске институције, која је узрасла на материјалистичким начелима, умногоме опречним духовним. И, као што у секуларизму није онако како изгледа да јесте, као што се једно говори а друго ради, такав је и однос према Цркви, у односу на Државу независној институцији. А Држава се и те како уплиће у живот Цркве: настоји да утиче на избор епископâ, да контролише и усмјерава њихов рад подмећући им за блиске сараднике људе, чак и свештенике заврбоване у полицијским тајним службама, врши на њих притисак, по „правном систему“ Дивљег запада отима Цркви имовину…
Али и људи у мантијама, клирици, такође су грађани и нормално је да им припадају сва права као и осталим грађанима – по државним законима. Исто тако, нормално је да грађанима припадају сва права у животу Цркве – по црквеним законима.
Члан 8. Закона о правном положају вјерских заједница јасно каже: „Грађани не могу бити ограничавани у остваривању својих права која им припадају по закону због својих вјерских убеђења, припадности некој вјероисповијести или некој вјерској заједници или због вршења односно учествовања у вршењу вјерских обреда и другим испољавањима вјерских осјећања.“
Када Митрополит, или било који други свештеник, каже да је насилни прекид трудноће, у народу, па и медицини, познат као абортус, убиство; или када каже да је Косово и Метохија српска земља, света српска земља препуна манастира и цркава који тако рјечито свједоче о животу српског народа на том подручју, духовно исходиште (уз манастир Жичу) православног Србина, и успротиви се њеном отимању од државе којој припада; када говори о педерастији као личном испољавању сексуалности и када критикује њено агресивно наметање другима и представљање у јавности тог својеврсног насиља над огромном већином популације, бисексулацима, породичним људима у изворном, библијском значењу тог појма, као „цивилизацијски искорак“; када се критички понесе према непочинствима политичара који држе власт у Црној Гори (коју су приграбили шпекулацијама, за које је мноштво доказа): увођење народа Црне Горе у ропство материјалистичког духа Запада које плодотвори уништењем црногорске привреде кроз криминогену приватизацију, шверцом цигарета, нафте…, корупцијом и непотизмом, бенефицијама партијске припадности у пословању, запошљавању, па и лијечењу, коалиционим уцјенама, драстичним економским раслојавањем друштва; када укаже на антикултуру (пинк културу) као растакање културног бића и богоборство као растакање духовног бића црногорског народа; када се заложи за научни однос према језику и писму у Црној Гори, који су политиканством нагрижени као гвожђе рђом; када призива на саборност, јединство које је у природи Цркве, па и на јединство са једновјерним и једнокрвим народима, али и када се опире разједињењу како унутар саме Црне Горе тако и оном са Србијом 2006. године; када се опире наметању народу богоборног духа који у ово вријеме долази са глобалистичког Запада; када подржи политичке структуре које се залажу за традиционалне, у извјесној мјери и јеванђељске вриједности живота, а успротиви се онима које их нарушавају – то је јавно испољавање његових вјерских осјећања, утемељених на јеванђељским истинама и на Божијим заповијестима: Љуби Господа Бога свога, љуби ближњега свога као себе самог, не убиј, не чини прељубе, не кради…
Православни свештеник од Бога је призван да, рјечју и дјелом, шири јеванђељску истину. Свештеник који ћути на безбожје и, посебно, богоборство у друштву и који не узгаја духовно узрастање људи – промашио је професију. Свештеник не смије да ћути ни на конформизам и лични страх који у самој Цркви гуши ријеч Божију записану у Јеванђељу.
Наравно, и ријеч свештеника је на вјетрометини расправе, мудровања, посебно у секуларном друштву. На од Бога му датој слободи, човјеку је да је прихвати или не. Слободу човјеку, грађанину, па и свештенику, не смије да гуши Држава, посебно не када за то нема упориште у законима које је сама донијела.
Дакле, православном свештенику не само да је допуштено да се „бави политиком“, него то је његова – обавеза! Пред Богом и пред људима!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ideja je o teokratskoj drżavi je jedino moguća ako Gospodar riješi da se u ime svog naroda žrtvuje i ukine ovu sprdnju i od demokratije i aklamacijom se izabere za mitropolita. Pošto već ima svoje popove na privremenim i poverenim i dużnostima u Mitropoloji kabinet mu je spreman. To je prilika da se ukine i paracrkvena ispostava službe sigurnosti zvana CPC, a njen poglavnik postavi za papskog nuncija i pri mitropoliji, s obzirom na osobe kontakte i dugogodišnje iskustvo spoljnog saradnika Vatikana. Aktuelnog predsednika Cg treba postaviti na čelu sa lingvistickog odelenja CANU, a premijera za komandanta interventnog perjaničkog odreda sastavljeno od nasih specijalaca očeličnenih u odbrani državnih interesa širom Španije, Italije i i Latinske i Amerike. Senat bi bio formiran isključivo od najvidjenijih biznismena od Rožaja do Ulcinja s obaveznim iskustvom na polju medjunarodne trgovine, a naročito u poslovima prekogranične saradnje noću sa Kosovom.
Naravno, neograničeno rukovodjenje imao je bi vladika sa svojim bližnjima, kao u Njegoševo doba kome je nesebično pomagao brat Pero.
RADNICI, SELJACI, POŠTENA INTELIGENCIJA I KLERIKALCI KOJI SE NE BAVE POLITIKOM. Samo su to ZDRAVE SNAGE
Као што је познато Црна Гора је била теократска држава. На жалост та се традиција прекинула. Од тог момента овоме народу не може Бог помоћи. Оно посљедње по чему смо били препознатљиви јесу наше Свете владике. По мом лаичком мишљењу то се вријеме забршава са Његошем. Послије њега уз часне изузетке настаје морално посрнуће овога народа.Мени би била част када би ми Митрополит био и свјетовни и духовни вођа, па би нам друге птице пјевале. Овако, нека нам је Бог на помоћи
postoji i zajednicka misija ova dva profila: popovi nas obredno i pojedinačno sahranjuju dok političari to čine kolektivno.
Odlicno receno i istinito !
Činjenica je da je svako javno delanje politika, a svaki sveštenik kao misionar i pastir po tom principu politiku ne moze zaobici. Jedino da se moli u sebe i da sleže ramenima da je sve s Božjim dopustenjem, da klimoglavom potvrdjuje da je vlast od Boga data,sto du činjeli u vreme komunizma. Nažalost udba u mantiji i dalje kadi po Crnoj Gori. Crkva kao čuvar tradicionalnog morala, koji se rastace i brutalno rasrafljuje ni pojedinačno ni institucionalno ne može i nesme biti pasivna, sto nažalost u mnogome jeste.
Pošto sveštenici jedino bodu oči političarima, jer otvaraju oči narodu, a gledano kakva nam je ekonomija i kako se osipamo, postoji i zajednicka misija ova dva profila: popovi nas obredno i pojedinačno sahranjuju dok političari to čine kolektivno.
Svaki gradjanin Crne Gore pa i svestenik SPC ima pravo da se „bavi politikom“ To nije sporno. Sporno je u koje i kave svrhe se bavi? Ako Crkva i njeni svetsenici, posebno najvisi, subverzivno djeluje protiv drzave u kojoj dejstvuje onda drzava pora da se brani. Jer priznace „otac“ Jovan da je – cak i u viznatijskoj simfoniji – car (vlast) bio iznad crkve.
Da uzmemo za primjer demokratsku drzavu koja u potpunosti (cesto i previse) postuje crkve – Ameriku. Da li bi drzava mirno posmatrala kako poglavar npr. Islamske vjerske zajednice javno propovijeda rusenje drzave? Ili da da neki svestenik trazi da se USA vrate pod vlast kraljevine UK
Фантазираш на крају ове „ударне године“!
Срећа па ваш квази „митрополит“ Мираш Дедејић пред својим присталицама и симпатизерима(тзв.ЦПЦ нема вјернике) брани ову вашу квази државу од Срба Србије и „београдских попова“.Онда је такво уплитање „цркве у политику“ више него пожељно,јел ?
Хвала ти оче Јоване,ти и још пар часних свештеника који знају и смију,треба да кажу! Позив свештеника је да исповиједа и брани ИСТИНУ,а да изобличи ЛАЖ овога свијета. У парламенту,на улици,или у храму,нема разлике ви наши пастири дужни сте да свједочите Живог Бога!
Odlično je oče, ja bih napomenuo da je život na zemlji ograničen i da zakoni moraju biti odraz ukupne volje jedne generacije. Ni jedan pojedinac ili uska grupa nema pravo da donosi zakon koji intimno kriminalizuje, stavlja na suprot zakonu i van zakona, većinu, njihova gledišta i ambicije koje zele da ostvare u ovom privremenom zivotu. Takvo zakonodavstvo je opasno i civilizacijski kriminalno, predstavlja dopunu i obrazloženje smrtne presude Hristu, koji je vaskrsenjem srušio lažne zakone i pokvarene zakonodavce. To je obrazac koji Crkva ponavlja i obnavlja kroz vjekove, kroz svoje svete vladare i mučenike i neće zazirati da bude onakva kakvu je Gospod stvorio svojom platom u krvi i ljubavi protiv lažnih zakona i zakonodavaca. Crna Gora posađena na temelju Sv. Petra Cetinjskog i vjekovnog narodnog mučeništva i stradanja Crkve, zaslužuje zdrave zakone, pravdu, istinu i istinski glas Crkve kada su u pitanju zakoni koji zadiru u istinu Crkve, stradanje, žrtvu, biće i kulturu jednog pravoslavnog naroda u Crnoj Gori, sabranog i jedinstvenog pod krovom Pravoslavne Mirtopolije Crnogorsko-Primorske.
Ozbiljna je tema i mora se pokrenuti i to ste osjetili vrlo hrabro.Gospod je osudjen ne samo rulje, nego su to potpisali Rimski i Judejski organi vlasti. Dakle On je svojim vaskrsenjem porazio i takve zakone, institucije i sve njihove odluke. To je Crkva potvrdila svojim stradanjem kroz istoriju. Naša je obaveza pred Hristom i ljudima da donosimo zakone kojima nećemo mrzjeti na Boga i na ljude. To je preduslov svake borbe za normalnu budućnost. O takvim stvarima Crkva ima obavezu da govori, savjetuje, upozorava. Borba za zdrave zakone je borba za nadu, za buducnost!
Doki je bio stari sajt Mirtropojine negdje do 2004 ako se ne varam ili kasnije,brojao sam koliko puta je napadnuta Mitropolija do tada ,bilo crkve manastiri ili svetenstvo,stigao sam do preko 400 puta,imao sam namjeru da sjednem jedan dan i sev to stavim na jednoj stranicu da narod to vidi,medjutim sajt se promijenio a na novom nije sve preneseno,tako sam i ja odustao do toga.
Inace da nije toga ,nikada nebih ni jednog slova napisao,niti sto rekao,jer to sto se u Crnoj radilo, i radi jos danas, tjera i kamen da progovri a ne jednog svestenik-popa,kao god volite.
Crkva je odovjena od dzave,to je uradjeno s namjerom da se ona kao takava unisti da joj se kako su voljeli kazati stane na put,najvecu uslugu su bas samoj Crkvi napravili,iako su je ostavili i bez plaata (svestenike) i osiguranaj i bez imovine,ali evo Bogu dragom da je hvala pa svima redom od Mitropolita i sadasnjeg i bivsih, Crkva se nije savila nego ispravil i obnovila.Nijesam primjetio da se bilo koji svetenik sem Dzomica bavio politikom a on se bavio zbog sukoba sa Rasom Konjevice,sta je sve tu bilo to oni dvoica znaju,nebih se oko toga interesovao.
Ako se nas svestenik Jovan javi ovdje ,i ima svoje misljenje o nekim gorucim stvarima za Crkvu i svoju pastvu ,koja jeste nacionalan ali i internacinonalan jer je Bog za citav vjerni narod jedan sa svojim Sinom i Duhom Svetim.Ako se javljao po pitanju crkve na Rumiji ,mislim da je to i pozeljno i normalno,ako je govorio o Ranju sto je govrio,malo je rekao sta je trebao,a po mom misljenju rekao je vrlo malo sta je osjecao!
Ali da se oatvimo toga,kako bi bilo da ova drzava bar sada pocne da daje socijalno osiguranje svetenicima fratrama i muslimanskim imamima,onako za pocetak da se vid da nije neprijateljska ,iz ovoga do sada ,ne da je neprijateljska, nego okupatorska,jer ne vodi racuna o crkvi nego hoce jos da je unisti.
Mislili ste da cete lako,ja vas razumijem,jer neznate nista,ali Crkva i narod ce vam doci ne glave, nego da vam vide ledaj.Nije samo tu Crkva nego pomalo svako vidi ,i oni koji su vas velicali,svoje price i lazi cak povlace ,i oni kao Milivoje.
Istoriska drzava Srba je stvorena voljom Svetoga Save ,nemojte misliti da ste vi nekoga pobijedili time sto ste ukinuli ulicu ili bacili kamenicu na Crkvu,vec bi bilo dobro, bar da se sada pokajete,jer vase ruganje je ruganje sa vama samima,a vi ste ne bili naumili da se izrugivate sa popovima nego bogami i sa Bogom ,i sve ovo sto se desava desava se po njegovj volji,da svako do zadnjega daha i bitisanja, pokaze sta misli i sta cini.
Mala je Crna Gora,svi smo povezani kumstvima pobratimstvima krvno i nasavki drugi nacin,sve se zna,nema nista da ce ostanuti sakriveno ili da se nece doznati,a stida ima ,iako se mnogima cini da nema,itekako,znamo izmedju sevbe dobro ko je kakav,iako se misli da ne,zanju se spijuni,zanju se lopovi ,znaju se i izdajnici i sve redom.
Da ste se vladaoci bavili narodom ,i da ste mislili o njemu koliko ste miaslili da naudite Crkvi ,mogli ste valadati kao Mao u Kini,ali to je ono sto vas niko nije imao nauciti, ni o Crkvi a kamoli o Bogu,kojega kazu nema,jer je Gagarin bio u svemir i vidio je da ga nema!
Mislite sto vas je volja,kraj ce vam biti kada vam bude najsladje,jednako kao sto je bogatome zao umrijeti,ali mora,tako ce biti i sa vama,na tu PRAVDU i volju Svevisnga nijeste racunali,kako ste se prevarili,nije kasno za pokajanje a i to je velika stvar,ali za sve drugo je kasno.
Ako otac Jovan i jos poneko od svetenstav nesto kazu,pa kad ce ako nece sada,kada ste otudjili Kosovo i Metohiju time sto ste je priznali,i sto onaj kani u Beograd nesto slicno.Krvava litija u Beogradu je bila radi manjih stvari a ne sto se nas mitropolit Amfilohije buni potpisuje protiv otudjenja Kosova i Metohije duhovnoga bica naseg naroda,sto treba da blagoslija ,ili mropomaze.
Svima neka su nazdravlje dolazeci praznici ,“HRISTOS SE RODI ;VASITINU SE RODI“
Da
Treba da se cuje glas ljudi u mantijama bio to velikodostojnik ili „obican“ pop
Zato su izmedju ostalog tu
To se od njih ocekuje i trazi i ne vidim sta je tu sporno bilo koja oblast da je na tapetu
Ali to mora biti u skladu sa pozivom ili ti prizivom kojem su se odazvali sto iskljucuje pojedine termine u nacin izrazavanja koje ne prilice ni laicuma a kamo li sluzbeniku bozijem
A vi ste pope Jovane u nekolika navrata prelazili granicu dobrog ukusa i degutantnog
Covjek koji je kao laik imao sire obrazovanje koje je posle nadogradio kao svesteno lice sebi to ne bi trebao da dozvoljava
A mitropolit… kompleksna tema
Свака ти је на мјесту оче Јоване.
Tradicionalno narod najvishe veruje SPC. Zasto je tako? Kad ste videli nekog svestenika SPC, koji se obogatio? To ne znachi da su svestenici bez ikakve mane, da su u pravu u svemu, sto kazu. Ono shto je tu bitno – oni su najbolji, najchestitiji ljudi medju nama greshnicima. To vam sve one ankete kazu.
Ja lichno ne mogu da se setim ijedne stvari u mom zivotu, gde je CPC vukla na pogreshnu stranu. Ona je stalno bila uz svoj narod, protiv svih, koji su mu zeleli zlo, progon pa i istrebljenje. Uzmite trenutnu situaciju sa KIM. Zasto bash Vuchic sad zamera crkvi, sto ne priznaje „realnost“, sto shiri srpske mitove, shto se buni protiv Sile, koja Boga ne moli….?
Lako je u US imati stav da crkva treba da se drzi po strani od politike, kad niko spolja nije u stanju da pokori US, da joj nametne spolja nachin na koji cemo ziveti. Sluchaj sa SR, CG, RS je sasvim drugachiji. Tu imate stalnu pretnju, da ako ne legnesh na rudu, bice to tvoj kraj. Ako SR ne prizna NATO-„Kosovu“, jeshcete korenje, moguce je i bombardovanje….SR i CG su preplavili Lobisti/NGO. SPC je nemoguce podmititi-iznajmiti. Kao takvi, u ovom blatu ili „zabokrechini“ (Trampov izraz), oni su pozeljni da se njihov glas chuje shto glasnije.
Ко је православни психолог и како православна психологија може помоћи људи
Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“.
Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога?
– Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала.
Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева?
Најпре да појасним у чему је разлика између психолошког саветовања и психотерапије.
Саветовање не мора да траје месецима и годинама, понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Затим, бавимо се конкретним проблемом због кога особа долази, па одатле проширујемо уколико за тиме постоји потреба. Циљ саветовања је да особа дође до правилних увида у свој проблем, да научи одређене психолошке вештине (уколико јој недостају, на пример, вештина контакта са собом, социјалне вештине у различитим ситуацијама, вештина бављења својим емоцијама, посебно непријатним, итд.) и да добије довољно адекватних знања, информација и психолошке подршке како би могла надаље да решава проблем.
И, последња специфичност оваквог саветодавног рада, на коју се обично људи осмехну када изговорим а то је – да се понекад дешава да више причам ја него особа која је дошла на разговор.
Шта је православно у свему томе?
1) полази се од тога да постоји и духовна реалност, да постоје и духовне болести и духовни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евидентира и назива их одређеним именима.
Да појасним на примеру, рецимо, анксиозности. Анксиозност може имати и духовни узрок који се састоји у духовним заблудама по питању тога какав је Бог заиста а какав ми фантазирамо да Он јесте? Да ли Бог кажњава или је Бог само љубав а ми сами себе кажњавамо? Да ли Бог гледа само на неку нашу и најмању грешку да би нас казнио? Да ли ми имамо неки неисповеђени тежак грех? Да ли смо изложили себе енергијама које нису од Бога тиме што смо због неких симптома ишли код врачара, биоенергетичара, спиритиста, бавили источњачким медитативним праксама?
Када особа има неки од ових духовних узрока анксиозности, тада ти узроци на психолошком плану почињу да стварају нејасну узнемиреност, присилне мисли, присилне радње и , када то почиње да овладава особом, тада психологија томе даје дијагнозу анксиозног поремећаја или опсесивно-компулзивног поремећаја, а психијатри предлажу одговарајуће медикаменте и психотерапију.
Наравно, не морају сви психолошки проблеми имати обавезно и духовни узрок (па ни горепоменути проблем анксиозности), али о томе можемо касније говорити детаљније.
2) Полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу (наглашавам ово „правилан“ начин) , Који ће му помоћи да заиста реши свој проблем. И не само тај конкретан проблем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора.
Укратко, да сумирам речено, као православни психолог ја се у разговору са особом дотичем и тема у вези са духовним животом, као и секуларних психолошких знања која су у складу са православним учењем о човеку. Зависно од тога шта је особи потребније у датом тренутку, тако и теме у психолошком разговору варирају.