Да ли је Црна Гора земља неписаног апартхејда?

Пише: Игор Дамјановић

Још 2011. године у једном свом тексту изнио сам тезу да је „Црна Гора земља неписаног апартхејда“. Те 2011. године у црногорској државној администрацији било је запошљено 4,13% Срба, односно 7 пута мање од њиховог процента у укупној популацији државе. По важећем попису из 2011. 28,7% грађана Црне Горе опредијелили су се као Срби.

У међувремену, параметри који илуструју дискриминацију грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби постали су још израженији. За разлику чак и од јужноафричког рагби тима, за који је у вријеме озакоњеног апартхејда редовно наступао бар по један тамнопути играч, у Влади Црне Горе од јесени 2016. године нема више ниједног Србина. Ниједан Србин није запослен ни у администрацији Министарства рада и социјалног старања, Министарства науке, Министараства правде, Генералном секретаријату Владе Црне Горе и Секретаријату за законодавство.

По један Србин налази се у радном односу у Министарству културе, Министарству саобраћаја, Министарству за људска и мањинска права, Министарству здравља и Министарству иностраних послова, док у Министарству економије и Министарству просвјете раде „чак“ четворо Срба. Једнаку слику имамо у судској власти. Међу судијама и сарадницима Врховног суда, Управног суда, Апелационог суда, као и Вијећа за прекршаје Срба нема, а у Привредном и Уставном суду ради по једно лице српске националности.

Истребљење Срба у црногорској државној администрацији

Моја претпоставка изнијета у тексту из 2011. године, да ће проценат Срба запослених у државним органима у случају одржавања политичког статуса кво и даље опадати, 8 година касније показала се нажалост тачном. Биологија је једноставно радила своје. Људи који су добили посао у државној служби до момента заокрета Мила Ђукановића у дукљанство и антисрпство у међувремену су стицали услове за пензију.

Са друге стране, по неписаним правилима апартхејда Монтенегра млади који се се изјашњавају као Срби немају никакве шансе да добију посао у државној администрацији, док им је у приватним компанијама које припадају окружењу врха владајуће партије запошљавање готово једнако немогуће. Продужетак политичког статуса кво у наредних 8 година неминовно ће водити ка потпуном изопштењу и истребљењу Срба у црногорској државној администрацији, коју су Срби обавезни да порезима и доприносима финансирају једнако као и сви остали грађани.

Постојање де факто апартхејда у Црној Гори према националној заједници која представља близу трећину популације, потпуно је игнорисано од фиктивних бранилаца људских права из тзв. НВО сектора, представника међународних организација, страних дипломатских мисија, укључујући нажалост и Амбасаду Републике Србије. Коријени тешког стања српске заједнице су дубоки и комплексни.

Поред тешког тренутног стања, брину и лоше перспективе у будућности, у случају продужетка политичког статуса кво, нарочито јер кроз нешто више од годину дана у Црној Гори на дневни ред долази попис становништва. Стога основни задатак политичких представника српског народа у Црној Гори мора да буде проналазак начина за промјену односа снага на следећим изборима, јер њихов резултат значајно може детерминисати и резултате пописа.

Одговорност опозиционих партија

За тежак тренутак српског народа у некадашњој Српској Спарти (тако је Црну Гору назвао њен краљ Никола Петровић) значајан дио одговорности је и на лидерима политичких странака утемељених на српском идентитету. Њихова одговорност директно је пропорционална њиховом парламентарном стажу, током кога нису урадили ништа на испуњењу предизборних обећања и заштити права својих гласача. Наравно, далеко од тога да могу бити оптужени за саучесништво, јер питање је колико се у датим околностима могло урадити боље.

Немоћ, незаинтересованост и неспремност лидера друштвено-политичких организација формираних на српском идентитету да прихвате властиту политичку одговорност довела је до најмање три политичке штетне тенденције.

Прва је огромно повећање броја противника власти који су изгубили повјерење у актуелне партије и престали да излазе на изборе.

Друга је политичко лешинарење према српском гласачком корпусу организација и појединаца, који су у не тако давној прошлости били истакнути подржаваоци политике Мила Ђукановића, као рецимо Покрет за промјене (ПзП-а) и главни саучесници у ударању институционалних темеља садашње дискриминације Срба у Црној Гори.

Важећи дискриминаторски устав, кога у редовној процедури није могуће промијенити, усвојен је 2007. године гласовима управо посланика ПЗП-а. Стога, недавна јалова и апсурдна иницијатива за промјену важећег устава, иницирана и од стране његових доносиоца из ПзП-а представља јефтин политички маркетинг, који вријеђа здрав разум.

Повратак коријенима и идентитету предака је сјајна ствар, међутим када се до тога дође катарзом. У случају Покрета за промјене и појединаца који су током последње две године покренули нове политичке пројекте, напрасна брига за заштиту српског идентитета у Црној Гори последица је углавном нагона за политичким преживљавањем, односно тежња за стицањем парламентарног статуса и велике финансијске добити које тај статус доноси. Прелазак цензуса и формирање посланичког клуба на годишњем нивоу у Црној Гори, мимо посланичких плата, доноси преко 150.000 евра гарантованих буџетских дотација годишње, односно око 600.000 за један парламентарни мандат.

Треба ли Срби да уђу у власт са ДПС-ом?

Трећа штетна тенденција је покушај формирања политичких субјеката који излазе са платформом уласка Срба у власт са ДПС-ом. На срећу, заговорници капитулације пред апартхејд режимом Мила Ђукановића немају никакву шансу да изађу са политичке маргине и примакну се чак и 1% подршке гласача.

Нико од представника апратхејд режима Србима званично и није понудио пакт за улазак у власт, нити то захтијева неки утицајни спољни фактор. С обзиром да не постоје никакве гаранције да би се нешто тако могло десити, иницијативе о уласку Срба у власт са ДПС-ом заударају на психолошку игру тајних служби апартхејд режима Монтенегра, срачунатих да изазову додатну смутњу у српски гласачки корпус.

Иза флоскуле „прихватање реалности„ и „мита о непобједивости ДПС-а“ крије се ништа друго него верификација нашем аутентичном идентитету неприхватљивих вриједности попут тзв. црногорског језика, државних симбола октроисаних од стране фашистичких колаборациониста из Другог свјетског рата и историје писане на митовима и лажима, а наметане инструментима државне принуде. Управо противљење грађана Црне Горе који баштине српски идентитет представља кључни фактор зашто лажне антицрногорске вриједности Ђукановићевог апартхејд режима и даље нису општеприхваћене.

Оно што више забрињава од маргиналаца који позивају на капитулацију пред мафијом и апартхејд режимом, односно појединаца и организација који из лукративних мотива постају напрасно најгласнији заштитници српства, јесте насиједање на подвалу да су Срби и Црногорци у Црној Гори два различита народа. Ову опасну подвалу прихвата све више црногорских Срба.

Теза да два брата од истих родитеља могу припадати различитим нацијама представља ништа друго но политички противприродни блуд, односно прихватање тезе апартхејд режима да српство у Црној Гори није изворно, већ наметнуто споља.

Мит о непобједивости ДПС-а

Чињеница да је број гласова ДПС-а на локалним изборима 2018. године благо опао у односу на парламентарне изборе 2016. руши мит о њиховој непобједивости и истовремено демаскира директну одговорност опозиције за то што данас у великој већини црногорских градова суверено владају они чија подршка у народу пада. По последњим анкетама јавног мнијења подршка ДПС-у креће се између 34% и 37%.

Највише ипак брине што лидери опозиције из катастрофе са локалних избора (мај 2018.) године нису извукли потребне поуке. Током претходних годину и по дана не само да су наставили, већ и интензивирали своје ирационалне сукобе, неријетко демонстрирајући у међусобним обрачунима примитивизам који се може видјети само у ријалити програмима. Антагонизми опозиционих странака били су кључни фактор због чега је готово једна трећина опозиционих бирача локалне изборе 2018-е бојкотовала, у односу на број гласова на парламентарним изборима у октобру 2016-е.

Уколико се опозиција под хитно не уразуми и настави да се понаша као до сада, без обзира на презасићеност црногорске политичке сцене намеће се насушна потреба конституисања нове политичке снаге која би се држала ван опозиционих свађа. Само политички субјекат неоптерећен бременом неуспјеха у прошлости, бескомпромисан у ставу да сарадња са ДПС-ом не долази у обзир, може бити способан да врати повјерење гласача које је сулуди опозициони рат отјерао у бојкот.

Српство је стуб одбране аутентичне Црне Горе

Одбраном српског идентитета у Црној Гори данас се аутентична, историјска Црна Гора брани од лажних вриједности генерисаних и наметаних од стране апартхејд режима Мила Ђукановића.

Обавезу да Црну Гору и даље бранимо од монтенегринског дукљанског безумља имамо прије свега због жртве наших славних предака у ослободилачким ратовима. Ни у ком случају не смије се пристати на труле компромисе са апартхејд режимом и ни по коју цијену не смије се одрећи историјског наслеђа Црне Горе, која са Миловим Монтенегром нема ништа заједничко, осим имена.

Борба која се сада води, није борба искључиво за српски идентитет, то је борба за опстанак традиционалне, Његошеве Црне Горе. До побједе у тој борби може се доћи само истином. Апостроф је потребно ставити на вриједности слободе и правде неспорним сваком разумном Црногорцу, истовремено остављајући историчарима да објективно анализирају идентитетска и историјска питања која апартхејд режим користи за генерисање и продубљивање подјела, као што је уједињење 1918-е и грађански рат 1941-45.

Извор: balkanist.rs

Прочитајте још:

Католичка новинска агенција: Папа не зна да 2020. „долази“ у Црну Гору

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: