Да ли је Косово и Метохија најскупља српска ријеч

Пише: Чедомир Антић

Митрополит Амфилохије изјавио је да се боји како политика предсједника Републике Србије Александра Вучића води издаји Косова. У једном интервјуу, објашњавајући разлоге због којих је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије, који је изворно покренула Демократска странка Србије, најугледнији српски архијереј после патријарха споменуо је повјерење које је наша црква указала садашњем српском премијеру, али је и објаснио како политички развој Вучића и његове странке током протекле деценије даје много разлога за стрепњу.

На питање о предсједниковом консултовању са интелектуалцима, односно о „дијалогу о Косову“, митрополит је оцијенио како је ријеч о покушају смањивања предсједникове одговорности.

Није чудо што је митрополит Амфилохије ово изјавио. Он је, као и сви други људи, прије свега грађанин. Иако живи у другој држави, Србија је држава српског народа, и он као угледни Србин, а и као мудар човјек може и треба да каже своје.

Министарка Зорана Михајловић, нова српска преподобна Параскева, невјероватна вјерница која крсну славу организује у хотелу „Хајат“, присјетила се како око Косова не треба да се дијелимо мишљење. Подсјећам да је црква одвојена од државе и да онај ко не вјерује у Бога или презире ову установу, можда треба да одабере да игнорише мишљење наших архијереја. Црква у српском народу нема велики утицај, а од обнове српске државности у Србији и Црној Гори (прије више од два стољећа) било је примјера да политика устоличује митрополите и патријархе, али није било случаја да Синод именује краљеве и предсједнике. Украто: ово није Хрватска. Имамо много проблема, али немамо баш све муке и невоље овог свијета.

Мене је помало изненадила реакција политичара на ову митрополитову изјаву. Чули смо генералног секретара предсједништва Николу Селаковића који је оптужио митрополита за врачање и присјетио се како је он двапут „држао опело Вучићу“. Министарка Зорана Михајловић, нова српска преподобна Параскева, невјероватна вјерница која крсну славу организује у хотелу „Хајат“, присјетила се како око Косова не треба да се дијелимо, па макар ни по вољи митрополита, већ напротив како морамо да се уједињујемо. Из опозиционе Демократске странке покорно су примијетили да су „напади на предсједника недопустиви“.

Имам четири питања: 1) Кад неко током двије и по године ко је министар у влади која је преживјела рат у коме су нам отели Косово и Метохију из владе не иступи, али на дан почетка бомбародовања узме станчину у најскупљем дијелу Новог Београда… Шта је он? Родољуб? 2) Када неко двадесет година не дозољава да се води било каква политика осим митоманских и шовинстичких завијања, а његова странка истовремено подржава политику пасивности на Косову и Метохији, док његов предсједник и кум епископа рашко-призренског напада најгорим погрдама… Шта је он тачно? 3) Када неко за пет година владавине преда судску и полицијску власт албанској влади у Приштини, а заузврат не добије ништа и још натјера српске посланике у парламенту „Репубљик Косова да гласају за Хашима Тачија као предсједника и Рамуша Харадинаја као премијера… Ко је онда он? И коначно 4) Не заборавимо да је исти човјек, када га је несрећни народ Србије изабрао за предсједника Републике, рекао да и у условима у којима је од нашег суверенитета остало само неколико мјеста у међународним организацијама која не дамо „репубљици“, треба да се тек одрекнемо митова и промијенимо устав… Каква је то тачно политичка појава?

Мени пада на памет да је ријеч о издајнику. Најгорем могућем нечасном, клеветничком, подлом, прикривеном издајнику своје државе и народа.

Мислим да нисам национални или било какав фанатик. Не мислим да постоји света земља које се њен народ под одређеним историјским условима, штитећи своје интересе, уз поштене преговоре и на демократски начин не може одрећи. Било је таквих примјера у историји, чиниле су то много моћније државе од Србије. Увјерен сам, међутим, да је издаја немогућа без одговорности и лажи, одбацивања принципа, закона и идеала које једна држава и њена нација консензуално морају да дијеле. Е, управо ту је Вучићев проблем. Није он никада много марио за Косово и Метохију. Он је у својој каријери успио двапут (1999. и 2013. године) да их се одрекне и представи све друге као издајнике. Сада се спрема да то учини и трећи пут.

Увјерен сам да Апел за одбрану Косова и Метохије, чијим словом је препоручено да Србија и Срби неактивно чекају наредних деценија и вјекова, док се не стекну међународни услови да отету покрајину ослободимо, није ни мудар ни далековид. Ако стојимо по страни, неактивни и не бавимо се политиком, она ће се бавити нама. Потписници овог апела су, ипак, искрени у својим увјерењима. Ако и гријеше, то чине чиста срца и у увјерењу да раде нешто што је добро. Какве ли су мисли у главама Александра Вучића и његових министара? Да ли они вјерују у макар дио онога што говоре? Не вјерујем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: