Да ли неко зна ко је Алексеј Дураков?

Пише: Горан Петронијевић, Правни савјет ИН4С

Да историју пишу победници је аксиом сећања. У таквим историјама се могло прочитати много тога што је у каснијим периодима преиспитивања постало упитно или чињенично остало неразјашњено. Обично су глорификовани победници и оправдавани сви њихови греси, а са друге стране на пасја кола стављано све оно (макар и понекад добро), што су губитници радили или урадили.

На овакав образац смо се навикли и то на сопственим искуствима. Једина добра ствар је да смо у том стицању искуства схватили да је безусловно прихватање историје победника често погрешан сазнајни метод. Да је то као гледање кроз дурбин. Када се посматра са једне стране, циљ се увелича неколико десетина пута, али када се окрене дурбин, за исто толико пута се циљ удаљи и постаје невидљив.

Међутим, писци историје често из себи знаних разлога, или „захтева тренутка настајања“, изостављају и најсветлије примере међу победницима. Нису ни сви победници баш победници. Неки од њих се прећуте и прекрију заборавом. Или су били сведоци слабости победника који се глорификују, или је њихово дело надилазило моралне вредности глорификованих. У таквим ситуацијама историописци би у поступку цензуре („које нема“), или аутоцензуре („које никада није ни било“), црним маркером затамљивали неподобне људе и догадјаје.

Ево малог историјског теста за све нас. Да ли неко зна ко је Алексеј Дураков? Рећи ће многи, ко ће од толико Руса знати баш иног Дуракова. Не кривимо себе. Алексеј Дураков је један од прећутаних, тако да и не можемо знати ко је он. Сада тешко можемо објаснити и разлоге историјског прећуткивања његовог имена и дела. Али је прећутан. То је једино извесно. Да није прећутан и да су историописци педесетих па надаље, бележећи светле странице антифашистичке борбе на овим просторима, њему морали посветити макар један пасус, иако његов живот и крај, заслужују роман.

Најкраће, ево пасуса који смо прећутали: Алексеј Дураков, руски официр, песник, преводилац, учитељ руског језика, рођен 1898. године, погинуо као борац славне Посавске бригаде 13. августа 1944. године, на левој обали реке Саве код села Прогар. Ето само толико и његова храбра словенска душа би била мирна. Тело покопано на обали, можда и неће бити пронађено. Нађено је место херојске погибије, тада четрдесетшестогодишњака поете, захваљујући сећањима већ ретких сремачких бораца из другог рата, руском научном институту и његовој директорки.

Ових дана упућена је иницијатива општини Сурчин да одреди, достојно овог хероја, место на коме ће се поставити камен сећања. Сећања на ЧОВЕКА који је након успешне акције, одабрао смрт Синђелића, оставши сам са митраљезом на обали, у то доба, крваве од српске крви Саве, да задржи фашистичку потеру. И задржао их је довољно дуго, док су голобради, слабо наоружани Сремци зашли у заштитнички загрљај Бојчинске шуме. И тако, његови млађи саборци после два месеца дочекаше земљаке и сународнике свог палог друга. Дочекаше и освојише слободу и оно што је она са собом носила, шта год то било. А Аљоша остаде на вечној стражи на обали реке, исте онакве као што су његов Дон или његова Волга. Он је спасио своју православну душу, слава му и милост. Спасимо и ми своју. Подигнимо знамење хероју!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: